Tražimo odgovore na večita pitanja verujući da je jedna istina – neprokosnovena, neosporiva i često neuhvatljiva. Putujemo, zavirujemo u svaki kutak koji se nađe na putu, i koga se ne plašimo, a i dalje ne znamo šta nas sprečava da shvatimo. Osetimo istinu, ali je ne vidimo. Verujemo u nju, ali je ne pratimo. I po ko zna koji put u mom životu, tada nisam imao vremena ni motiva da tražim istinu, ili istine. Proces razmišljanja i svakodnevnice se sve na prilagođavajne novom poslu i novoj sredini.
Sve se odvijalo brzo i previdljivo u mom novom životu, u predgrađu grada Čikaga. Našao sam stan blizu posla, i već posle par meseci prvi talasi radoznalostu su se lagano smirili, i tada sam već bio u stanju da ponovo razmišljam objektivno. Svaki slobodan vikend bih seo u voz i za 30-tak minuta se našao u centru Čikaga, gde su beton i staklo zamenili prirodu, a nesrećnim beskućnicima bacamo novčiće umesto komade hleba pticama. Dok hodam bez cilja kroz kockaste tunele grada, često posmatram beskrajne mase ljudi koji prolaze oko mene, žureći negde. Setim se da sam pročitao davno kako mravi, kao pojedinci nemaju cilj niti su svesni šta rade u određenom trenutnu, ali ako gledamo čitavu koloniju, onda svi pokreti dobijaju smisao, i sve postaje savršena harmonija. Teško je poverovati da je i oko mene ista situacija, ili ja možda ne mogu da vidim tu harmoniju. Ona je vjerujem skrivena i neuhvatljiva kao i sama istina, ali postojeća. Da li su ti svi ljudi slobodni, ili nisu, to ne znam. Gubimo slobodu dobrovoljno pokušavajući da se oslobodimo od života, i tako sami sebe varamo. Bežeći od tih okova života, srljamo niz brdo, dok su kočnice svima izlizane.
Tako i ja, iako inžinjer po stuci, ne popravljam svoje kočnice, nego pratim masu, i tako ublažavam otpor vetra. Nekako mi je lakše u grupi, kao neki mrav, a ima li tu neke harmonije, to neka neko drugi traži. Meni je bilo dovoljno da gledam oštre zgrade koje seku nebo u male parčiće, oduzimajući pticama pravo na slobodan let. A šta ptice znaju, njihovo je da lete, a neba ima dovoljno.
Jedan od najlepših trenutaka je kada sednem u voz i krenem kući, u svoj stan gde staro drvo pravi hlad na balkonu. Tada kuće i svakodnevnica proleću pored prozora, a ja pokusavam da uhvatim svoje misli, isto tako brze kao i slika kroz prozor. Setim se prvih dana u Americi, i prve noći u tmurnom hotelu. Setim se crno-belog doba i prvih ostvarenih snova, gde jednostanost života briše utvrđenu liniju između romantike i patetike, zaboravljajući da je istina ta koja pravi razlike. I ponovo se setim doba rane nostalgije i zbunjenih fakultetskih dan kada nova znanja otvaraju nove vidike i kada se granice mogućeg pomeraju bez pomoći kompasa i savremene tehnologije. Setim se života u Decater-u gde su mladalački ideali zamenjeni nekim drugim, nekim većim idealima koji su stariji i od eksponata koje sam taj dan video u muzeju. I opet se setim nepoznatog i jednostavnog doba i sati provedenih pecajući na trošnom jezeru okruženom hibridnim kukurizima. Osvrnem misli i na zadnje dane mog predhodnog posla i na dobojski balkon kojeg se mnogi sećaju sa osmehom na licu. Pomislim i na Sremsku Mitrovicu, gde sam napokon nešto shvatio, i na Beograd gde sam to znanje iskoristio.
I dok razmišljam kako svako gaji svoj egoizam kao povrće u ličnoj bašti, u kojoj neko koristi hibride za bolji rod, a neko ni vodom ne zaliva, voz dolazi do svoje destinacije. Ja sanovito izlazim iz voza, a misli ostaju u njemu. Samo ponekad, i veoma retko, kada se čoveku prilika stvori, onda smo u stanju da preletimo svoj život tako brzo, bez kontrole, i premažemo svoju istoriju novom farbom po ko zna koji put. I svaki put, nova boja i nova nijansa dođe do izražaj, i sve tako dok ta išarana slika ne dobije izgled harmonije, kao i kada gledamo koloniju mrava sa odgovarajuće distance. Koja je to magična distanca, i koji ugao daje najbolji pogled...? To još ne znam, ali znam da je za to potrebna duža vožnja, i veći prozor na vozu.
No comments:
Post a Comment