Evo napokon počinjem da pišem nešto o sebi. Prošlo je već preko 10 dugih godina od kada se barem fizički moje telo nalazi u Americi, a to je jelde puno vremena. Da bih bilo lakše za sve, probati ću da napišem par rečenica o mome boravku ovde od kada smo se privremeno rastali dragi drugovi i drugarice. Morao bih da napomenem da planiram da pišem ekavski, mada ne znam ni ja zašto. Imam osjećaj da mi je lakše. Isto tako molio bih da moja gramatika se ne uzima ubzir, ovih par godina je definitivno oslabilo moje pisanje, koje nikada i nije bilo baš na nekom zavidnom nivou.
I tako onda…..Te već sada davne 1997 kročio sam prve korake u ovoj čudnoj zemlji sa puno očekivanja, mada nisam ni bio svestan toga. Sletili smo u New York sa svojim pijačarskim torbama veoma ružnog dizajna. To su one plastične torbe sa rozkastim i plavkastim šarama, nosivosti jedno 30 kg. Moje torbe su bile pune knjiga koje smo prtili iz Yuge, jer neke vredne odeće nikada nisam ni imao.
Na čitav taj put i dalje gledam kao kroz maglu, ali se dobro sećam da sam uživao u prvoj cigareti kada smo se izvukli i lavirinta koji mnogi zovu JFK aeorodrom. Tada sam prvi put i video istinski debelu osobu, koja je imala obline za koje bi i Pikaso rekao: “Hajd’ ne seri”. To je neka vrlo čudna vrsta ekstremne debljine, gde ljapavi stomak pada skoro preko butina, i onako talasa u toku hoda. U toku ove situacije kroz koje prolaze milioni Amera, noge i dalje ostaju tanke kao da ih je neko izvukao iz starih Čeških crtaća, dok stomak, dupe (iako je teško razaznati sta se podrazumeva pod dupetom), i gornji dio ruku dobijaju nerazumljive oblike koje mi nikada nismo videli u američkim filmovima. Naravno, već poslije par godina, ovo je već nažalost postala svakodnevnica. Posle cigare koju sam sredio za manje od 45 sekundi, i šetajućeg čuda anatomije, po nas je došao neki mali školski autobus da nas odbaci u hotel gde ćemo da prespavamo. Znači provodimo noć u New York-u…..blago meni - odličan početak američkog sna.
Sada kada gledam na taj hotel, stvari izgledaju drugačije, ali tada, pun novih utisaka bilo je veoma ineresantno. Pogotovo kada smo ušli u sobi i zatekli pica kutije na stolu. Prvo što je prošlo kroz moju konfuznu glavu je da ćemo da probamo američku picu. Ista ona pica koju jedu glavne uloge američkih filmova po ćoškovima New York-a, dok ganjaju neke tamo kriminalce. Radoznalih pogleda smo otvorili pica kutije, i tada sam se prvi put razočarao u novoj “otadzbini”. Umesto ukusne pice, u kutijama je bio grah…………, skoro kao naš “gnjeco” grah, ali malo ružnije boje, sa par zelenkastih mahuna sa strane. Kakav doček, i kakva večera, i ako sam mogao bez nečega prvih par godina, grah bi sigurno bio na vrhu liste.
Treba uzeti u obzir da tih godina, dolazak u Ameriku ja izgledao kao dolazak u drugi svet. Kod nas, kao što svi znate, situacija i dalje nije bila najbolja ekonomski, internet nije bio svakodnavna stvar, a telefonski razgovor iz Amerike je kostao par dana rada u fabrici. I ja sam bio naivčina naravno (kao sad nisam), i svi smo gledali ovaj novi svet i pokusavali da ga razumeno, sa nasim iskustvika iz filmova. Kamo sreće da sam proveo sate učeće engleski sa Gošnjetom, a ne gubeći vrijeme bubajući njemački da bih izvukao jadnu dvicu kod profesorice Slađe, kojoj i nisam bio baš najomiljeniji učenik. Ovih godina, kada neko dođe u Ameriku, oni već znaju sta se dešava ovde. Niko više nije fasciniran, ili ti iznenađen američkim načinom zivota. Valjda se život popravio tamo malo, a i Amerika nije više kao što je nekada bila.
Sutradan, smo letili sa nekog drugog aerodroma u naš grad, Akron, gumeni grad, kako je poznat u Americi jer su tu sve najveće fabrike auto guma. Tu nas je dočekala naša familija, koja je tu živela već godina dana. Naša kuća u kojoj smo trebali da živimo već je bila spremna tako da smo se brzo smestili, raspakovali ružne torbe, koje nemaju nosivost 30 kg jer su se sve već raspale u komade, i počeli (ili bar pokušali) da živimo američki san. Taj američki san je vrlo jednostavan, a i već sve poznatiji po zapadnoj evropi, prvo - radi što više možeš, drugo - troši što više možes, i treće - radi još više da otplatiš to što si kupio a nije ti trebalo. I zaboravih da kažem, ne zaboravi da se uvališ u dugove, jer ima vremena da se to sve otplati. Tada, preba pomenuti, američka ekonomija je bila na veoma zavidnom nivou, i posla je bilo na sve strane.
Moj život prvih par meseci je bio malo nostalgičan, mada i dalje nisam shvatio tu nostalgiju. Kao što i dalje učim da šutim, jer mislim da je to vrlina, tada sam učio da se priviknem. U poređenju sa svim divnih dana u Sremskoj Mitrovici, pričajući o “Hazarskom Rečniku” u maloj sobi đačkog doma, i deleći par zadnjih cigareta u čast Milorada Pavića, Doboj je i dalje bio blizu. Prava nostalgija nije ni postojala. Sada, daleko preko bare, čovjek se osjeća udaljeno, izgubljeno, ali i zadovoljno u nekom čudnom smislu. Ovo je stvarno realnost da čovjek počinje iz početka, i sve sto je gradio do sada, pola od toga pada u vodu – okeansku. I Beograd, i Sremska Mitrovica, a pogotovo Doboj, sada sve spada pod departmentom nostalgije. Sada i skup na klupi u dobojskom parku u loše zvuke naših gitara, sa bocom loše šljive kuju smo kupili za 4 marke izgleda kao nešto posebno i vredno sećanja. Inače Toni je uvek imao jednu marku da donira za brlju, a ostalo se uzica ako treba. I dogoplanirane nove godine u Zeljinom stanu, sa jednom gajbom piva, i flašom rasola, gde pola večeri prođe u planiranju koju muziku da puštamo na starom gramofonu i slušajući Bojanovu metafiziku izgleda kao nesto posebno.
Moj život sa porodicom je počeo veoma jednostavno – u početku dobijamo socijalnu pomoć, od čega je dovoljno sa platimo stan i da kupimo hranu. Odlazak u prodavnicu je bio poseban doživljaj. Svaki novi izlazak iz kuće je bilo novo iskustvo. Čitav život se pretvorio u otkrivanje novih doživljaja, a koliko li to traje?
U to doba počela je navala izbeglica sa svih strana Yuge širom Amerike, a pogotovo u našem kraju, gumenom gradu. Kao i u vojsci, ko je došao par sedmica prije drugih, automatski je postajao “Dzomba”, jer je znao koje kartice su najbolje za telefonske pozive, gdje je najjeftinija klopa, i tako dalje. Nije dugo trebalo, a ljudi su već počeli da se svadjaju međusobno, da stvaraju imaginarne tabore, da tračaju o drugima, da gledaju ko ima bolji namještaj. Za trenutak je izgledalo kao da kod kuće – kakva sreća.
Nije dugo trebalo da skontamo da “američki san” nije odmaranje i razmišljanje o egzistencijalizmu, nego rad i plaćanje taksi. Već je i pomalo dosada udarila, kada sam samostalno i samoiniciativno (za ovo je i komunizam mala beba) odluči da nadjem posao i postanem dio produktivnog društva. Otišao sam u “Internacionalni institut”, koji se brinuo o novopridošlim izbeglicama i jasno i glasno kao pravi proleter pitao:”Ima li ovde posla za mene ili nema?” Odgovor je naravno bio pozitivan………….
No comments:
Post a Comment