Dok ovo pišem, već sam prešao iz sadašnjosti u budućnost, a to nisam ni primetio. A gde je granica, između ta dva ocećaja, to ne možemo ni da osetimo, niti da objasnimo. U svakom slučaju, zašto mi ljudi moramo da objasnimo sve – neke stvari bolje je da ostanu neobjašnjene.
Prelazeći iz jednog vremenskog prostora u drugi, i razmišljajući kako to utiče na ljudska ponašanja, setim se mojih prvih američkih dana, u oblačnom Ohaju, gde je svaka zraka sunca poklon, i gde većina ljudskih sudbina ostaje nezapisana. Ljudima treba svetlost da održi pamćenje, i podseti ih na proslost. Boje u Ohaju, ali i u čitavoj Americi ne postoje. I na nesreću tamošnjih stanovnika, sve je prikazano u nijansama crne i bele boje. Tako i ptice vise nisu sposobne da se šepure sa svojim šarenim perjem, koje obično nalazimo u ostatku sveta, nego se zadovoljavaju sivim i tužnim nijansama. Njihovi rođaci po Evropi ismevaju daltonističku prirodu svojih bližnjih. Čitavo to nesrećno sivilo nije izmišljeno samo u Ohaju, ta interesatna pojava je proširena po čitavoj Americi, gde su i ljudi i pernate životinje primorane da gledaju u svet iz crno-bele perspective. Ta čudnovata pojava se polako širi i u Evropu i druge delove sveta, iako tamo boje i dalje postoje, mada u sve manjoj količini. Nestanak boja je i dalje diskutovana u naučnim krugovima širom sveta.
I tako, dok sam još uvek bio u stanju da vidim prirodne bolje, navikavao sam se na američki život, bez posebnog razmišljanja. Prvih par meseci živeli smo u veoma lošem naselju, gdje se uglavnom prodavala droga i gde su ljudi čudnovatog karaktera okupirali ispucale ulice grada Akrona. Međutim, nama to nije smetalo, niti smo bili svesni šta se desava oko nas. Mi smo sretni i nasmejani hodali ulicama, praćeni iznenađenim pogledima lokalnog stanovništva, koje je uglavnom bilo crne kože. U Americi inače, sve je separatisano na boju kože, pa tako i naša četvrt, samo sto smo mi bili u “pogrešnom” delu grada. Sa ono malo engleskog što smo znali, uvek prijateljski kažemo “hello, how do you do?” našim problematičnim komšijama i nastavimo našu popodnevnu šetnju kroz puste delove grada, gde niko inače ne hoda ako ne mora. Svakih par dana, policija uhapsi par naših dragih komšija, a mi se nadamo da će se vratiti brzo, jer biti u zatvoru ne može biti dobro. Njihove sudbine su nama bile strane i abstraktne, mada bi se moglo naći malo abstraktnosti i u našim sudbina.
Prolazili su dani i meseci, provukla se i koja godina, a moje boje su polako nestajale. Gde one odlaze, ko ih odnese, ja sada ne znam, ali sam siguran da ni najbolji očni doctor ne bi bio u stanju da popravi moj vid. Sve se pretvaralo u crno-beli ambient, i tako sam postajao dio Amerike, kao i većina imigranata koji polako ali sigurno menjaju obojeni pogled za jednostavniju budućnost. Već kada sam bio na fakultetu, počeo sam da osećam drugačiji pristup prema ljudima koji su izgledali kao moje bivše komšije. U to doba, kao i svaka druga osoba svetle kože, preselio sam se u drugi kraj grada, gde policija ne hapsi ljude na regularnoj osnivi, i gde trava raste po programu i rasporedu koji je već isplaniran unapred. Sada, gledajući stvari sa malo više mudrosti, ja taj preokret nisam ni primetio. Samo znam da su ulice, kao ona u kojoj sam proveo prvih par meseci američkog zivota, postale strašne i opasne. Naučio sam da se plašim.
I sve bi to bilo novo da se misli nisu same prizvale. Sada, zaražen bezbojnom bolesti, setim se dobojskih dana, i osnovne škole, kada je život bio spor, a vreme se moglo pratiti časovnikom. Ponekad, kada ljudska agresija ispuni mladalačku dušu, par učenika, koji su verovali u svoj povlašten status, povremeno bi izašli ispred škole u potrazi za “manje vrednim” ljudima. Inače, naša skola je bila pored staze, gde su učenici iz okolnih sela prolazili da bi stigli do željezničke stanice. Par tih jakih, gradskih momaka bi izašli i čekali “seljake” u pokušaju da izkažu svoju superiornost nad njima. A ostali, večite kukavice, bi gledali sa strane, nadajući se planiranom spektaklu. Srce im je ubrzano lupalo, dok su nesrećni prolaznici dobijali batine od nadmoćnih mangupa. Oni su sa dozom sladosti, sa sigurne daljine, pratili nejednake bitke i često pokazivali pravac ako bi neki slučajni prolaznik vešto umakao. Bila je to ofanziva za njihovo uživanje u kojoj oni nisu učestvovali. Samo ponekad, kada neki trvđi orah uzrati udarac, čuo bi se poneki glas odobravanja iz omađijane publike. i samo onda bi se školska torba čvrsto stisla uz njihove grudi, potencijalno isčekujući drugačiji ishod dodađaja. Smeh, izmešan sa strahom, mogao se videti na većini lica , dok su se njihove oči sušile, jer nije bilo vremena ni za treptaj oka. Sve je ovo izgledalo novo i nestvarno za njih.
Mi, ali i ostali naučnici, nismo sigurni da su ptice izgubile osećaj za boje, ni kada se to desilo. Neki čak nagađaju da one nikada nisu ni videle boje. Po svemu sudeći, i primećujući da su neke ptice i dalje u bojama, možemo da predpostavimo, da se to desilo polako i neprimetno. I dan danas, milioni dolara se troše na istraživanje ovog fenomena, nadajući se da ćemo jednom, mi pametni ljudi, naći odgovor na to teško pitanje. Ptice, po svemu sudeći, i nisu posebno zainteresovane za ovo naučno polje. I dalje jedu semenke, kao u staro doba. Ali ljudima, koji sve više i više vide kroz crno-belu prizmu, stvari i nisu tako jednostavne. Mi nismo znali, ali smo naučili da mrzimo i da ne volimo, i po novim naučnim ispitivanjima (ovo su oni isti naučnici koji se bave i pticama) veoma nam dobro ide. I dalje traje debata, da li smo mi to naučili ili smo uvek znali, samo to nismo dobro odrađivali. Bilo koji odgovor da je tačan, sad smo šampioni. Ponovo se gubimo u pitanju sadašnjosti i budućosti, i trazenju odgovora gde je linija koja spaja ta dva sveta. Sadašnjost je kontrollisana budućnost, i nekontrolisana prošlost, kažu mudri, tako da i dalje imamo slobodnu volju. Blago nama!
Gde da tražimo leka, i gde životne boje postoje netaknute? To i sam tražim. Za mene, crno-belo doba je završeno. Boje polako vraćaju. I kao što planinski potok lomi stene, polako ali bez zastoja, i kao što list polako raste ne razmišljajući o sadašnjosti i budućnosti, tako i kod mene: bela i crna se mešaju i proizvode nove boje. Neke od njih nikada pre nisam ni video, ali su lepe…te nove boje…verujte mi na reč. Pitate se kako crna I bela mogu da proizvedu nove boje? Mogu! To vam je kontrolisana budućnost.
Za ostale ne znam, ali se nadam da će i ptice da progledaju u bojama uskoro. Čuvajte se drage ptice, i ne očajavajte … Mislim na vas.
Saturday, March 26, 2011
Monday, September 6, 2010
Potrošačko doba………….(13)
Sudbina, ili igra slučaja, ili igra sudbine, ali danas sam se nasao u jednom od većih tržnih centara u mojoj okolini. Par stvari se brzo primeti hodajući kroz beskonačne prostore sjajnih izloga, i veštačkog svetla, a to je da su svi ljudi u pokretu, i uvek negde idu, nešto traže, ili očekuju da vide. Površno gledajući, svi ti silni ljudi izgledaju jednako na prvi pogled, ali istina je da svi oni imaju svoju priču, i ma koliko dosadna i svakodnevna ta priča može biti, ona je opet njihova i sigurno jedinstvena. Jedinstvenost je kategorija koju mi ne možemo, i ne treba da menjamo.
Vreme u velikim i bogatim tržnim centrima u Americi ima drugi oblik, u poređenju sa onim koji zauzima u normalnim okolnostima, recimo u toku skole, ili pecanja. Tako i ljudi, i oni postaju nešto sasvim drugo. Kod mladih ljudi koji nemaju druge opcija za izlazak nego po tržnim centrima, to vreme predstavlja druženje, ili upoznavanje, i jedinu priliku kada mogu da se ponašaju, ili glume odrasle osobe.
Posmatrajući ljude koji traže svoj identitet kupujući modernu odeću, čovek ne može a da ne prilepi neku životnu priču na neke od njih. Oni i hodaju tražeci sebe, a ne znajući da su na pogrešnom mestu, tako da i nije loše opisati par tih ljudi koji su mi zapali za oko ko zna iz kojih razloga.
Dosta od tih slučajnih prolaznika u trznim centrima su klinci koji već odavno znaju svaki izlog, i svaku cenu u čitavom ovom ogromnom potrošačkom univerzumu. Oni tu čekaju da odrastu, da uđu u svet koji ih čeka. Oni tu uče zemaljske zanate prijateljstva, zablude, ljubavi, ili razočarenja, i ovo je njihova ulična škola koja formira ljudski stav za čitav život. Status je uslovljen novim telefonom, ili modernom torbicom, a sloboda je izražena vozačkom dozvolom. Oni beskonačno lutaju po mermernim pločicama, obasjani koruptiranim sjajem moderne psihologije koja već od davnina razume njihove duše i igra se sa njima kao sa malim kučićima. Ali, oni su i dalje sretni, i njihova sreća je istinita, i to im niko ne može da oduzme. Oni nisu zainteresovani za pozadinu, ili pitanje istine, oni samo čekaju, i primaju što im dođe pod ruku. Oni vole kao i mi, oni pate, kao sto smo i mi patili, i oni su isti kao i mi, ljudske duše pod jednim nebom. Samo, kod njih nema buntovnika, jer nema razloga za pobunu - oni su mirni, jer smo ih mi smirili. Biti drugačiji po ukrojenom šablonu je njihov cilj, i za sada im to ide od ruke. A mi, odrasli ljudi, gledamo na njih, kao i što su gledali na nas, i klimamo galvom menjajući oblik obrva, i ne vidimo sebe, nego vidimo druge. Bavimo se našim manjkom slobode, i to nesvesno prenosimo na njih, na mlade koji veruju da imaju tu -nama dobro znanu - slobodu.
Druga vrsta ljudi su univerzalni muskarci koji pogotovo dolaze do isticaja u tržnim centrima jer je to njihovo prirodno prebivalište. Kao što se petlovi deru po selima u rano jutro, tako i oni sigurno i svesno hodaju između masa ljudi i uživaju u sopstvanom postojanju. Oni nose kratke i utegnute majice, da bi što bolje pokazali svoj mukotrpni rad, i objavili svetu da njihovi mišici imaju poseban status u ljudskom razvitku. Njihova tuzna tela napunjena hemikalijama počasno koračaju katakombama trznog centra, i njihove oči sigurnosno namiguju ženskoj populaciji. I opet, to smo mi, jedna ljudska rasa pod nebeskim svodom. Svi mi imamo svoje mišice koje objavljujemo svetu svakodnevno, i svi imamo dio sebe koji je na prodaju, samo to možda krijemo bolje od tih petlova, i manje se deremo u jutarnjim satima.
I naravno, većinska populacija, i jedan od razloga za tržne centre su žene. Ne svakodnevne žene, nego posebne žene, one iz grupacije koje znaju da su lepe. I jedna od tih posebnih i nesvakodnevnih žena mi je posebno zapala za oko danas. Ona je visoka, i vitka kao prut, a oštra i krhka kao porcelan. Tako joj je i lice izgledalo, kao porcelan, predpostavljam stvoreno neprirodnim putem. Njena plava kosa je nešto što prvo pada u oči, plava i promenljiva, tek tako odsečena kako treba, ni manje ni više. Njeno lice blago, ali skriveno, kao da pokazuje nešto nedokučivo, nešto daleko od nas običnih petlova. Njena lepota unosi strah u dušu, ali ne samo od nje – te lepote, nego jednostavno od njenog postojanja. Samo neka nepoznata posebnost ima priliku da osvoji tu lepotu, a ta posebnost ne postoji, ili je ja još nisam našao. Njen hod je tanak, i odmeren, kao da je ispanirala korake unapred, nema greške – on zna gde je cilj! Ona je svesna uticaja, i to koristi instiktivno, svako ljudsko biće je lomljivo prema njoj. Svako ko je pogleda ostaje začaran na neko vreme, dok ona preuzima kontrolu ako joj je to po volji. Njena volja odiše snagom tigra, mada to niko nije nikada video, to mi samo predpostavljamo, ali se nikada ne usuđujemo da ispitamo. Svetlo plava bluza, i uske farmerke pojačavaju njen savršen i kategoričan karakter, i samo dodatno pokazuju naše slabosti. To je naša i njena istina.
Ali ipak, ona dođe kući, skine tu svu silnu šminku, i ostane sama sa svojim mislima. Tada nema mase petlova da odmeravaju njenu grandioznost, i nema veštačke tribine po kojoj ona hoda. Ona legne u krevet, i spava kao i svi mi, ljudskim snom. Ona sanja sav taj umor, i tezinu koju oseća. I kada svane, i kada spavanje odradi svoj posao, ona ustaje kao i mi, gladnoga stomaka, sanjivih i krmeljivih očiju. Onda spusti pogled, opusti lice, pogleda u ogledalo i kaze iskreno sebi – danas sam ružna.
Svaki hod ima svoj kraj, kažu mudri, pa tako i moj. Izađoh iz tržnog centra, umoran, ali sretan jer nisam kupio ništa. Mislim, ehhhh kako smo slični svi mi, a koliko se daleko gledamo. Pročitao sam negde da postoji centar, a mi smo svi na krugovima oko tog centra. I što se više bližimo centru, to smo sve bliže jedni drugima, a ako se odmičemo od centra, onda se udaljavamo i od drugih. I tržni centri, kao i škole, kao i parkovi, sve su isti objekti, sve iste priče, a kako ko gleda na te priče, ehh to je već druga priča...ali za to sada nemamo vremena....
Vreme u velikim i bogatim tržnim centrima u Americi ima drugi oblik, u poređenju sa onim koji zauzima u normalnim okolnostima, recimo u toku skole, ili pecanja. Tako i ljudi, i oni postaju nešto sasvim drugo. Kod mladih ljudi koji nemaju druge opcija za izlazak nego po tržnim centrima, to vreme predstavlja druženje, ili upoznavanje, i jedinu priliku kada mogu da se ponašaju, ili glume odrasle osobe.
Posmatrajući ljude koji traže svoj identitet kupujući modernu odeću, čovek ne može a da ne prilepi neku životnu priču na neke od njih. Oni i hodaju tražeci sebe, a ne znajući da su na pogrešnom mestu, tako da i nije loše opisati par tih ljudi koji su mi zapali za oko ko zna iz kojih razloga.
Dosta od tih slučajnih prolaznika u trznim centrima su klinci koji već odavno znaju svaki izlog, i svaku cenu u čitavom ovom ogromnom potrošačkom univerzumu. Oni tu čekaju da odrastu, da uđu u svet koji ih čeka. Oni tu uče zemaljske zanate prijateljstva, zablude, ljubavi, ili razočarenja, i ovo je njihova ulična škola koja formira ljudski stav za čitav život. Status je uslovljen novim telefonom, ili modernom torbicom, a sloboda je izražena vozačkom dozvolom. Oni beskonačno lutaju po mermernim pločicama, obasjani koruptiranim sjajem moderne psihologije koja već od davnina razume njihove duše i igra se sa njima kao sa malim kučićima. Ali, oni su i dalje sretni, i njihova sreća je istinita, i to im niko ne može da oduzme. Oni nisu zainteresovani za pozadinu, ili pitanje istine, oni samo čekaju, i primaju što im dođe pod ruku. Oni vole kao i mi, oni pate, kao sto smo i mi patili, i oni su isti kao i mi, ljudske duše pod jednim nebom. Samo, kod njih nema buntovnika, jer nema razloga za pobunu - oni su mirni, jer smo ih mi smirili. Biti drugačiji po ukrojenom šablonu je njihov cilj, i za sada im to ide od ruke. A mi, odrasli ljudi, gledamo na njih, kao i što su gledali na nas, i klimamo galvom menjajući oblik obrva, i ne vidimo sebe, nego vidimo druge. Bavimo se našim manjkom slobode, i to nesvesno prenosimo na njih, na mlade koji veruju da imaju tu -nama dobro znanu - slobodu.
Druga vrsta ljudi su univerzalni muskarci koji pogotovo dolaze do isticaja u tržnim centrima jer je to njihovo prirodno prebivalište. Kao što se petlovi deru po selima u rano jutro, tako i oni sigurno i svesno hodaju između masa ljudi i uživaju u sopstvanom postojanju. Oni nose kratke i utegnute majice, da bi što bolje pokazali svoj mukotrpni rad, i objavili svetu da njihovi mišici imaju poseban status u ljudskom razvitku. Njihova tuzna tela napunjena hemikalijama počasno koračaju katakombama trznog centra, i njihove oči sigurnosno namiguju ženskoj populaciji. I opet, to smo mi, jedna ljudska rasa pod nebeskim svodom. Svi mi imamo svoje mišice koje objavljujemo svetu svakodnevno, i svi imamo dio sebe koji je na prodaju, samo to možda krijemo bolje od tih petlova, i manje se deremo u jutarnjim satima.
I naravno, većinska populacija, i jedan od razloga za tržne centre su žene. Ne svakodnevne žene, nego posebne žene, one iz grupacije koje znaju da su lepe. I jedna od tih posebnih i nesvakodnevnih žena mi je posebno zapala za oko danas. Ona je visoka, i vitka kao prut, a oštra i krhka kao porcelan. Tako joj je i lice izgledalo, kao porcelan, predpostavljam stvoreno neprirodnim putem. Njena plava kosa je nešto što prvo pada u oči, plava i promenljiva, tek tako odsečena kako treba, ni manje ni više. Njeno lice blago, ali skriveno, kao da pokazuje nešto nedokučivo, nešto daleko od nas običnih petlova. Njena lepota unosi strah u dušu, ali ne samo od nje – te lepote, nego jednostavno od njenog postojanja. Samo neka nepoznata posebnost ima priliku da osvoji tu lepotu, a ta posebnost ne postoji, ili je ja još nisam našao. Njen hod je tanak, i odmeren, kao da je ispanirala korake unapred, nema greške – on zna gde je cilj! Ona je svesna uticaja, i to koristi instiktivno, svako ljudsko biće je lomljivo prema njoj. Svako ko je pogleda ostaje začaran na neko vreme, dok ona preuzima kontrolu ako joj je to po volji. Njena volja odiše snagom tigra, mada to niko nije nikada video, to mi samo predpostavljamo, ali se nikada ne usuđujemo da ispitamo. Svetlo plava bluza, i uske farmerke pojačavaju njen savršen i kategoričan karakter, i samo dodatno pokazuju naše slabosti. To je naša i njena istina.
Ali ipak, ona dođe kući, skine tu svu silnu šminku, i ostane sama sa svojim mislima. Tada nema mase petlova da odmeravaju njenu grandioznost, i nema veštačke tribine po kojoj ona hoda. Ona legne u krevet, i spava kao i svi mi, ljudskim snom. Ona sanja sav taj umor, i tezinu koju oseća. I kada svane, i kada spavanje odradi svoj posao, ona ustaje kao i mi, gladnoga stomaka, sanjivih i krmeljivih očiju. Onda spusti pogled, opusti lice, pogleda u ogledalo i kaze iskreno sebi – danas sam ružna.
Svaki hod ima svoj kraj, kažu mudri, pa tako i moj. Izađoh iz tržnog centra, umoran, ali sretan jer nisam kupio ništa. Mislim, ehhhh kako smo slični svi mi, a koliko se daleko gledamo. Pročitao sam negde da postoji centar, a mi smo svi na krugovima oko tog centra. I što se više bližimo centru, to smo sve bliže jedni drugima, a ako se odmičemo od centra, onda se udaljavamo i od drugih. I tržni centri, kao i škole, kao i parkovi, sve su isti objekti, sve iste priče, a kako ko gleda na te priče, ehh to je već druga priča...ali za to sada nemamo vremena....
Friday, July 30, 2010
Promenljivo doba………….(12)
Vreme teče i donosi mudrost. Svaki dan sve više znamo, i sve više ne znamo. Stare ideje pretačemo u nove, a jednu lepotu menjamo drugom.
Ovo me podseća na prijatelja koji me je vreme teklo, kao i nama što teče. Pričao mi je jednom kada je nju ugledao prvi put. Uvek je verovao u ljubav na prvi pogled, ali tada je to osetio u stvarnosti. Sve se ovo dogodila dok je studirao, u vreme kada čovek spoznaje sebe, ali i druge, i menja svoju životnu priču mnogo česce nego u poznim godinama. Kaže da su se prvi put videli u grupi prijatelja, pričajući o beznačajnim temama dok su čekali sledeći čas. Postoji taj pogled, ili poseban sjaj u očima kada dvoje ljudi oseti privlačnost. Mnogo ljudi to nikada neće osetiti, ili možda prepoznati, ali to je voama istinita pojava. U ovom slučaju, to je bilo uzajamno.
Pričao mi je da je tog dana bila lepa kao lep sunčan dan, što sam veoma brzo i sam zaključio kada sam je ubrzo i upoznao. Imala je nečujan pogled, koji nije puno govorio, i svaki zaključak o njoj je veoma brzo postao bezuspešan. Imala je dugu, plavkastu kosu, pretežno uvijenu, sa mestemičnim ravninama. Čitava njena pojava odisala je sa nekom nepoznatom prirodnošću, nekom svežinom, tako da se ponekada činilo kao da se pojavi dašak planinskoh vazduha u njenom prisustvu, što je verovatno bila neka vrsta fata morgane koja još nema svoje latinsko ime. Njena figura je bila sitna, sa blagim pokretima, kao da fizička sila otpora vazduha nije funkcionisala po pravilima prirode u njenom prisustvu. Njena lepota je bila neprimenta, i u neku ruku čudnovato skrivena. Ta vrsta lepote, za koju verujem treba citava desertacija i pozvavanje pola recnika da se objasni, bila je jedinstvena i bez cilja, ona je jednostavna postojala – ta njena lepota.
Naravno, kao i sve druge prirodne pojave, sve lepe žene se dele u dve grupe, one koje su svesne da su lepe, i one koje toga nisu svesne. Ona je pripadala ovoj drugoj grupi. Lepe žene koje su svesne toga veoma lako kontrolišu i usklade svoj život ovoj interesantnoj pojavi, dok žene koje toga nisu svesne ili sigurne u svoju lepotu nalaze na laganu nesigurnost u početku veze. Loša kombinacija je kada žena pređe iz druge u prvu grupu, što može da bude veoma neprirodno, jer je ona je nespremna za promenu.
Veoma brzo, posle gore opisanog prvog pogleda, veza između ovo dvoje ljudi je otpočela. Zbog nesigurnosti ili mudrosti, ja sada ne znam, ali njena glavna odlika je bilo ćutnja. Ponekada se činilo da je to njen način odbrane od nečega nepoznatog, koristeći teoriju da čovek koji cuti ne može da pogreši. Ja i sada nisam siguram šta stoji iza toga, jer njene oči nisu odavale tajne njenih misli. Možda je njeno tihovanje uticalo da se uvek doima sveža i prosta, bez velikih cljeva i glomaznih ideja. A možda se ćutanjem branila od neznanja situacije u kojoj se nalazi.
Već posle nekoliko meseci, njena pojava je počela da se transformiše. Njena zainetersovanost za obične i beznačajne stvari, postajala je sve očiglednija. U to doba, i dalje su bili zajedno, ova donekle misteriozna osoba i moj projatelj, ali kraj te jedinstvene veze pojavio se na horizontu. Taj kraj, ili završetak jedne price, pojavio se polako, nezaustavljivo, gde je bilo samo pitanje vremena kada će se sve raspasti u jednake komade, kao burek iz Sremske Mitrovice posle duge noći po kafanama. Moram da priznam da to sada sve ima smisla i slika je možda potpuna, ali tada, stvari su bile malo drugačija.
Bilo je veoma interesantno primetiti njenu fizičku transformaciju za vreme tog perioda, a i posle. Njen sjaj koji je proizvodila, ko zna kako, polako je izčezao. Njena kosa je dobija neku drugu boju, neku novu nijansu.. Njena prirodna ljepota je postala suva, i svakodnevna, često zamenjena raznim hemijskim bojama moderne šminke. Radoznalost je nestala, i teško je bilo i setite se da je nekada i bila tu. Tužna je to slika. Imam osećaj da se sama zatvorila u nepovratnu situaciju, dok je druga strana novčića isplivala na površinu. Po svoj slici i prilici, prešla je drugu grupu lepih žena. Osjetila je moć svoje lepote, i postala je svesna toga. Veoma brzo je primetila da može više, težila je slavi, za imenom koje svi znaju i poštuju.
Ubrzo, posle raspada veze, ona je prešla u drugu dimenziju. Ponekad je vidim, i obično zastanem tražeći makar tračak njene bivše lepote, i ni sada nisam siguran da li sam ga našao ili ne. Mislim da je dalje tu, ali skrivena, kao i njen zaboravljeni sjaj. Nekada mi izgleda kao da zabranjuje svojim mislima da isplivaju ne na površinu, nego u dubinu, tamo gde se čovek nalazi sam sa sobom, tamo gde magična boja kose nema uticaja.
I sada, ko zna da li je srećna. I koja je to sreća, ako je ima. Mozda neka potrošačka sreća koja se kupuje kada zatreba. Ja to ne znam, ali ona vjerujem zna. Lepota izgleda ima vise dimenzija, i mi možemo da menjamo te dimenzije. Možda nama neprimetno, ali drugi sigurno imaju kapacitet da primete našu promenu dimenzije.
Vreme teče i donosi mudrost. Kako kome......
Ovo me podseća na prijatelja koji me je vreme teklo, kao i nama što teče. Pričao mi je jednom kada je nju ugledao prvi put. Uvek je verovao u ljubav na prvi pogled, ali tada je to osetio u stvarnosti. Sve se ovo dogodila dok je studirao, u vreme kada čovek spoznaje sebe, ali i druge, i menja svoju životnu priču mnogo česce nego u poznim godinama. Kaže da su se prvi put videli u grupi prijatelja, pričajući o beznačajnim temama dok su čekali sledeći čas. Postoji taj pogled, ili poseban sjaj u očima kada dvoje ljudi oseti privlačnost. Mnogo ljudi to nikada neće osetiti, ili možda prepoznati, ali to je voama istinita pojava. U ovom slučaju, to je bilo uzajamno.
Pričao mi je da je tog dana bila lepa kao lep sunčan dan, što sam veoma brzo i sam zaključio kada sam je ubrzo i upoznao. Imala je nečujan pogled, koji nije puno govorio, i svaki zaključak o njoj je veoma brzo postao bezuspešan. Imala je dugu, plavkastu kosu, pretežno uvijenu, sa mestemičnim ravninama. Čitava njena pojava odisala je sa nekom nepoznatom prirodnošću, nekom svežinom, tako da se ponekada činilo kao da se pojavi dašak planinskoh vazduha u njenom prisustvu, što je verovatno bila neka vrsta fata morgane koja još nema svoje latinsko ime. Njena figura je bila sitna, sa blagim pokretima, kao da fizička sila otpora vazduha nije funkcionisala po pravilima prirode u njenom prisustvu. Njena lepota je bila neprimenta, i u neku ruku čudnovato skrivena. Ta vrsta lepote, za koju verujem treba citava desertacija i pozvavanje pola recnika da se objasni, bila je jedinstvena i bez cilja, ona je jednostavna postojala – ta njena lepota.
Naravno, kao i sve druge prirodne pojave, sve lepe žene se dele u dve grupe, one koje su svesne da su lepe, i one koje toga nisu svesne. Ona je pripadala ovoj drugoj grupi. Lepe žene koje su svesne toga veoma lako kontrolišu i usklade svoj život ovoj interesantnoj pojavi, dok žene koje toga nisu svesne ili sigurne u svoju lepotu nalaze na laganu nesigurnost u početku veze. Loša kombinacija je kada žena pređe iz druge u prvu grupu, što može da bude veoma neprirodno, jer je ona je nespremna za promenu.
Veoma brzo, posle gore opisanog prvog pogleda, veza između ovo dvoje ljudi je otpočela. Zbog nesigurnosti ili mudrosti, ja sada ne znam, ali njena glavna odlika je bilo ćutnja. Ponekada se činilo da je to njen način odbrane od nečega nepoznatog, koristeći teoriju da čovek koji cuti ne može da pogreši. Ja i sada nisam siguram šta stoji iza toga, jer njene oči nisu odavale tajne njenih misli. Možda je njeno tihovanje uticalo da se uvek doima sveža i prosta, bez velikih cljeva i glomaznih ideja. A možda se ćutanjem branila od neznanja situacije u kojoj se nalazi.
Već posle nekoliko meseci, njena pojava je počela da se transformiše. Njena zainetersovanost za obične i beznačajne stvari, postajala je sve očiglednija. U to doba, i dalje su bili zajedno, ova donekle misteriozna osoba i moj projatelj, ali kraj te jedinstvene veze pojavio se na horizontu. Taj kraj, ili završetak jedne price, pojavio se polako, nezaustavljivo, gde je bilo samo pitanje vremena kada će se sve raspasti u jednake komade, kao burek iz Sremske Mitrovice posle duge noći po kafanama. Moram da priznam da to sada sve ima smisla i slika je možda potpuna, ali tada, stvari su bile malo drugačija.
Bilo je veoma interesantno primetiti njenu fizičku transformaciju za vreme tog perioda, a i posle. Njen sjaj koji je proizvodila, ko zna kako, polako je izčezao. Njena kosa je dobija neku drugu boju, neku novu nijansu.. Njena prirodna ljepota je postala suva, i svakodnevna, često zamenjena raznim hemijskim bojama moderne šminke. Radoznalost je nestala, i teško je bilo i setite se da je nekada i bila tu. Tužna je to slika. Imam osećaj da se sama zatvorila u nepovratnu situaciju, dok je druga strana novčića isplivala na površinu. Po svoj slici i prilici, prešla je drugu grupu lepih žena. Osjetila je moć svoje lepote, i postala je svesna toga. Veoma brzo je primetila da može više, težila je slavi, za imenom koje svi znaju i poštuju.
Ubrzo, posle raspada veze, ona je prešla u drugu dimenziju. Ponekad je vidim, i obično zastanem tražeći makar tračak njene bivše lepote, i ni sada nisam siguran da li sam ga našao ili ne. Mislim da je dalje tu, ali skrivena, kao i njen zaboravljeni sjaj. Nekada mi izgleda kao da zabranjuje svojim mislima da isplivaju ne na površinu, nego u dubinu, tamo gde se čovek nalazi sam sa sobom, tamo gde magična boja kose nema uticaja.
I sada, ko zna da li je srećna. I koja je to sreća, ako je ima. Mozda neka potrošačka sreća koja se kupuje kada zatreba. Ja to ne znam, ali ona vjerujem zna. Lepota izgleda ima vise dimenzija, i mi možemo da menjamo te dimenzije. Možda nama neprimetno, ali drugi sigurno imaju kapacitet da primete našu promenu dimenzije.
Vreme teče i donosi mudrost. Kako kome......
Nečujno doba………….(11)
Živimo u vreme gde se osećanja izkazuju tetovažama, i gde već odavno dela ne čine čoveka. Brži smo i od svojih koraka.
Tražimo istinu, borimo se za slobodu, i mislimo za druge. Misleći o tome, opet se setim stare priče o usamljenosti, o kojoj i nisam razmišljao već dugo vremena. Koliko to sve ima smisla i šta je odgovor, ne znam, a vi prosudite sami:
Pripovjetka o njoj
Dio IV
Bila je, i jos uvijek jeste brzih misli i trapavog pogleda. Tako joj je tekao i današnji dan – iščekivajući nesto.
Stala je naglo pored potoka, da napokon čuje tišinu. Potok je tekao meko i nečujno. Ona, pokušavajući da uspori ritam srca i smanji disanje na minimum, trudila se da osjeti mir o kome je toliko slušala, ali što je više pokušavala, sve je više bila uznemirana. Pitala se ponovo zašto joj to sve treba i zašto tražiti potok koji se ne čuje. Njene misli, brze kao udar groma koji udari u brdo i ne ostavi trag za sobom, lutate su po sivom drveću bježeći od sopstvenog pogleda.
Možda nije trebala da slušam vjevericu – mislila je ona kuckajuci kestenje u dzepu – I kome je još vjeverica pomogla u životu? I šta mi je trebalo da dolazim ovdje, na nečujni potok, i da tražim tišinu?
Njen izgled je odavao težinu situacije, neku neiskrenu spontanost, na koju nije navikla u svom jednosmjernom životu. Kretala se uporeno, koristeći tuđe korake, prateći potok koji nije imao istoriju. Nesigurnost njenih pokreta prenosili su se na okolinu, pa se za trenutak činilo kao da je potok zastajao povremeno, mada to je tada bilo veoma teško utvrditi. Njene nemirne misli prekinulo je blago šuškanje sa desne strane, gdje je veoma brzo izletila, nama već poznata, bjelorepa vjeverica.
Naša junjakinja se nije mnogo iznenadila, kao da je imala neku nedovršenu misao koju nije mogla da pusti na slobodu, i o kojoj je i dalje razmišljala. Samo je blago podigla desnu obrvu, odobravajući prisustvo novopridošlog prijatelja.
Vjevericu ta misao nije interesovala i brzo je zapitala:
- Imaš kesten?
- Ovaj put imam – zadovoljno je odgovorila, zauvjek gubeći nedovršenu misao.
- Dobro onda, znači sada možemo da trgujemo – Vjeverica je nastavila tok razgovora u nejasnoj žurbi.
- Da trgujemo? Može, ali šta ti nudiš čudna vjeverice?
- Nudim odgovore – odgovorila je vjeverica sa priličnom dozom sigurnošću što i ne priliči običnim vjevericama.
- Dobro onda – polako reče naša junjakinja, pomalo zbunjena i nastavi – Reci mi, draga bjelorepa vjeverice, šta je sreća?
- Prvo kestenje, a onda odgovor – namršti se vjeverica iako je to bilo prilično teško primjetiti na njenom malom životinjskom licu.
Hitrim pokretima ona izvadi dva kestena iz dzepa i baci na travu pored vjeverice, koja kao da je odmjeravala kvatitet robe. Vjeverica onjuši kestenje, pogleda u potok, i reče:
- Sreća je jedna, u mnogo slučajeva. Bliska i jasna, mada bez granica i brojeva. Sama opstaje, sama se stvara, u globalu ne zahtjevna. Sreća je djeliva sa drugim, i drugi su neophodni. Samo sreća u jednoj osobi, je tuzna sreća, kratkotrajna i hirovita....kao brza kiša, poslije koje se sve brzo suši. Sreća je veća i od samog čovjeka, ona se razapinje i prenosi sa jedne osobe na drugu, a jednačine i matematika to jos nisu objasnile. Sreća je ženskog roda, i takva je po prirodi, kao i žena - blaga i dobra, požrtvovana i magična. Nekada nerazumljiva sto je i cini posebnom, kao i ženu. Sreća zahtijeva ljubav - opet kao i žena, - iskrenu ljubav bez borbe za vlast i bez pogubnog egoizma. To sve prelazi u slobodu, rađa se iz ljubavi, a zavšava se srećom, jedom srećom, jednom istinom. A kako je naći, i gdje je ona - ta sreća, to ostavljam za pametnije i mudrije od mene da objasne, ja samo znam sta je sreća, i u to sam sigurana – ispriča vjeverica kao da je čitala iz knjige.
A ona, naša glavna uloga, naša junjakinja, pogleda u nebo, i uhvati davno izgubljenu misao. Trenutak je trajao duže nego što je to ona osjetila. Stajala je pravo i stabilno, bez pokreta, i nije primjetila kako je vjeverica vještim pokretima, zgrabila oba kestena, mahnula bijelim repom i nestala u tišinu okoline.
Već sada sigurnim koracima, razmišljajući o novom pitanju, krenula je nazad, prateći potok, koji je napokon odavao svoju misterioznu nečujnost.
Kraj Četvrtog Dijela
Tražimo istinu, borimo se za slobodu, i mislimo za druge. Misleći o tome, opet se setim stare priče o usamljenosti, o kojoj i nisam razmišljao već dugo vremena. Koliko to sve ima smisla i šta je odgovor, ne znam, a vi prosudite sami:
Pripovjetka o njoj
Dio IV
Bila je, i jos uvijek jeste brzih misli i trapavog pogleda. Tako joj je tekao i današnji dan – iščekivajući nesto.
Stala je naglo pored potoka, da napokon čuje tišinu. Potok je tekao meko i nečujno. Ona, pokušavajući da uspori ritam srca i smanji disanje na minimum, trudila se da osjeti mir o kome je toliko slušala, ali što je više pokušavala, sve je više bila uznemirana. Pitala se ponovo zašto joj to sve treba i zašto tražiti potok koji se ne čuje. Njene misli, brze kao udar groma koji udari u brdo i ne ostavi trag za sobom, lutate su po sivom drveću bježeći od sopstvenog pogleda.
Možda nije trebala da slušam vjevericu – mislila je ona kuckajuci kestenje u dzepu – I kome je još vjeverica pomogla u životu? I šta mi je trebalo da dolazim ovdje, na nečujni potok, i da tražim tišinu?
Njen izgled je odavao težinu situacije, neku neiskrenu spontanost, na koju nije navikla u svom jednosmjernom životu. Kretala se uporeno, koristeći tuđe korake, prateći potok koji nije imao istoriju. Nesigurnost njenih pokreta prenosili su se na okolinu, pa se za trenutak činilo kao da je potok zastajao povremeno, mada to je tada bilo veoma teško utvrditi. Njene nemirne misli prekinulo je blago šuškanje sa desne strane, gdje je veoma brzo izletila, nama već poznata, bjelorepa vjeverica.
Naša junjakinja se nije mnogo iznenadila, kao da je imala neku nedovršenu misao koju nije mogla da pusti na slobodu, i o kojoj je i dalje razmišljala. Samo je blago podigla desnu obrvu, odobravajući prisustvo novopridošlog prijatelja.
Vjevericu ta misao nije interesovala i brzo je zapitala:
- Imaš kesten?
- Ovaj put imam – zadovoljno je odgovorila, zauvjek gubeći nedovršenu misao.
- Dobro onda, znači sada možemo da trgujemo – Vjeverica je nastavila tok razgovora u nejasnoj žurbi.
- Da trgujemo? Može, ali šta ti nudiš čudna vjeverice?
- Nudim odgovore – odgovorila je vjeverica sa priličnom dozom sigurnošću što i ne priliči običnim vjevericama.
- Dobro onda – polako reče naša junjakinja, pomalo zbunjena i nastavi – Reci mi, draga bjelorepa vjeverice, šta je sreća?
- Prvo kestenje, a onda odgovor – namršti se vjeverica iako je to bilo prilično teško primjetiti na njenom malom životinjskom licu.
Hitrim pokretima ona izvadi dva kestena iz dzepa i baci na travu pored vjeverice, koja kao da je odmjeravala kvatitet robe. Vjeverica onjuši kestenje, pogleda u potok, i reče:
- Sreća je jedna, u mnogo slučajeva. Bliska i jasna, mada bez granica i brojeva. Sama opstaje, sama se stvara, u globalu ne zahtjevna. Sreća je djeliva sa drugim, i drugi su neophodni. Samo sreća u jednoj osobi, je tuzna sreća, kratkotrajna i hirovita....kao brza kiša, poslije koje se sve brzo suši. Sreća je veća i od samog čovjeka, ona se razapinje i prenosi sa jedne osobe na drugu, a jednačine i matematika to jos nisu objasnile. Sreća je ženskog roda, i takva je po prirodi, kao i žena - blaga i dobra, požrtvovana i magična. Nekada nerazumljiva sto je i cini posebnom, kao i ženu. Sreća zahtijeva ljubav - opet kao i žena, - iskrenu ljubav bez borbe za vlast i bez pogubnog egoizma. To sve prelazi u slobodu, rađa se iz ljubavi, a zavšava se srećom, jedom srećom, jednom istinom. A kako je naći, i gdje je ona - ta sreća, to ostavljam za pametnije i mudrije od mene da objasne, ja samo znam sta je sreća, i u to sam sigurana – ispriča vjeverica kao da je čitala iz knjige.
A ona, naša glavna uloga, naša junjakinja, pogleda u nebo, i uhvati davno izgubljenu misao. Trenutak je trajao duže nego što je to ona osjetila. Stajala je pravo i stabilno, bez pokreta, i nije primjetila kako je vjeverica vještim pokretima, zgrabila oba kestena, mahnula bijelim repom i nestala u tišinu okoline.
Već sada sigurnim koracima, razmišljajući o novom pitanju, krenula je nazad, prateći potok, koji je napokon odavao svoju misterioznu nečujnost.
Kraj Četvrtog Dijela
Slobodno doba………….(10)
Tražimo odgovore na večita pitanja verujući da je jedna istina – neprokosnovena, neosporiva i često neuhvatljiva. Putujemo, zavirujemo u svaki kutak koji se nađe na putu, i koga se ne plašimo, a i dalje ne znamo šta nas sprečava da shvatimo. Osetimo istinu, ali je ne vidimo. Verujemo u nju, ali je ne pratimo. I po ko zna koji put u mom životu, tada nisam imao vremena ni motiva da tražim istinu, ili istine. Proces razmišljanja i svakodnevnice se sve na prilagođavajne novom poslu i novoj sredini.
Sve se odvijalo brzo i previdljivo u mom novom životu, u predgrađu grada Čikaga. Našao sam stan blizu posla, i već posle par meseci prvi talasi radoznalostu su se lagano smirili, i tada sam već bio u stanju da ponovo razmišljam objektivno. Svaki slobodan vikend bih seo u voz i za 30-tak minuta se našao u centru Čikaga, gde su beton i staklo zamenili prirodu, a nesrećnim beskućnicima bacamo novčiće umesto komade hleba pticama. Dok hodam bez cilja kroz kockaste tunele grada, često posmatram beskrajne mase ljudi koji prolaze oko mene, žureći negde. Setim se da sam pročitao davno kako mravi, kao pojedinci nemaju cilj niti su svesni šta rade u određenom trenutnu, ali ako gledamo čitavu koloniju, onda svi pokreti dobijaju smisao, i sve postaje savršena harmonija. Teško je poverovati da je i oko mene ista situacija, ili ja možda ne mogu da vidim tu harmoniju. Ona je vjerujem skrivena i neuhvatljiva kao i sama istina, ali postojeća. Da li su ti svi ljudi slobodni, ili nisu, to ne znam. Gubimo slobodu dobrovoljno pokušavajući da se oslobodimo od života, i tako sami sebe varamo. Bežeći od tih okova života, srljamo niz brdo, dok su kočnice svima izlizane.
Tako i ja, iako inžinjer po stuci, ne popravljam svoje kočnice, nego pratim masu, i tako ublažavam otpor vetra. Nekako mi je lakše u grupi, kao neki mrav, a ima li tu neke harmonije, to neka neko drugi traži. Meni je bilo dovoljno da gledam oštre zgrade koje seku nebo u male parčiće, oduzimajući pticama pravo na slobodan let. A šta ptice znaju, njihovo je da lete, a neba ima dovoljno.
Jedan od najlepših trenutaka je kada sednem u voz i krenem kući, u svoj stan gde staro drvo pravi hlad na balkonu. Tada kuće i svakodnevnica proleću pored prozora, a ja pokusavam da uhvatim svoje misli, isto tako brze kao i slika kroz prozor. Setim se prvih dana u Americi, i prve noći u tmurnom hotelu. Setim se crno-belog doba i prvih ostvarenih snova, gde jednostanost života briše utvrđenu liniju između romantike i patetike, zaboravljajući da je istina ta koja pravi razlike. I ponovo se setim doba rane nostalgije i zbunjenih fakultetskih dan kada nova znanja otvaraju nove vidike i kada se granice mogućeg pomeraju bez pomoći kompasa i savremene tehnologije. Setim se života u Decater-u gde su mladalački ideali zamenjeni nekim drugim, nekim većim idealima koji su stariji i od eksponata koje sam taj dan video u muzeju. I opet se setim nepoznatog i jednostavnog doba i sati provedenih pecajući na trošnom jezeru okruženom hibridnim kukurizima. Osvrnem misli i na zadnje dane mog predhodnog posla i na dobojski balkon kojeg se mnogi sećaju sa osmehom na licu. Pomislim i na Sremsku Mitrovicu, gde sam napokon nešto shvatio, i na Beograd gde sam to znanje iskoristio.
I dok razmišljam kako svako gaji svoj egoizam kao povrće u ličnoj bašti, u kojoj neko koristi hibride za bolji rod, a neko ni vodom ne zaliva, voz dolazi do svoje destinacije. Ja sanovito izlazim iz voza, a misli ostaju u njemu. Samo ponekad, i veoma retko, kada se čoveku prilika stvori, onda smo u stanju da preletimo svoj život tako brzo, bez kontrole, i premažemo svoju istoriju novom farbom po ko zna koji put. I svaki put, nova boja i nova nijansa dođe do izražaj, i sve tako dok ta išarana slika ne dobije izgled harmonije, kao i kada gledamo koloniju mrava sa odgovarajuće distance. Koja je to magična distanca, i koji ugao daje najbolji pogled...? To još ne znam, ali znam da je za to potrebna duža vožnja, i veći prozor na vozu.
Sve se odvijalo brzo i previdljivo u mom novom životu, u predgrađu grada Čikaga. Našao sam stan blizu posla, i već posle par meseci prvi talasi radoznalostu su se lagano smirili, i tada sam već bio u stanju da ponovo razmišljam objektivno. Svaki slobodan vikend bih seo u voz i za 30-tak minuta se našao u centru Čikaga, gde su beton i staklo zamenili prirodu, a nesrećnim beskućnicima bacamo novčiće umesto komade hleba pticama. Dok hodam bez cilja kroz kockaste tunele grada, često posmatram beskrajne mase ljudi koji prolaze oko mene, žureći negde. Setim se da sam pročitao davno kako mravi, kao pojedinci nemaju cilj niti su svesni šta rade u određenom trenutnu, ali ako gledamo čitavu koloniju, onda svi pokreti dobijaju smisao, i sve postaje savršena harmonija. Teško je poverovati da je i oko mene ista situacija, ili ja možda ne mogu da vidim tu harmoniju. Ona je vjerujem skrivena i neuhvatljiva kao i sama istina, ali postojeća. Da li su ti svi ljudi slobodni, ili nisu, to ne znam. Gubimo slobodu dobrovoljno pokušavajući da se oslobodimo od života, i tako sami sebe varamo. Bežeći od tih okova života, srljamo niz brdo, dok su kočnice svima izlizane.
Tako i ja, iako inžinjer po stuci, ne popravljam svoje kočnice, nego pratim masu, i tako ublažavam otpor vetra. Nekako mi je lakše u grupi, kao neki mrav, a ima li tu neke harmonije, to neka neko drugi traži. Meni je bilo dovoljno da gledam oštre zgrade koje seku nebo u male parčiće, oduzimajući pticama pravo na slobodan let. A šta ptice znaju, njihovo je da lete, a neba ima dovoljno.
Jedan od najlepših trenutaka je kada sednem u voz i krenem kući, u svoj stan gde staro drvo pravi hlad na balkonu. Tada kuće i svakodnevnica proleću pored prozora, a ja pokusavam da uhvatim svoje misli, isto tako brze kao i slika kroz prozor. Setim se prvih dana u Americi, i prve noći u tmurnom hotelu. Setim se crno-belog doba i prvih ostvarenih snova, gde jednostanost života briše utvrđenu liniju između romantike i patetike, zaboravljajući da je istina ta koja pravi razlike. I ponovo se setim doba rane nostalgije i zbunjenih fakultetskih dan kada nova znanja otvaraju nove vidike i kada se granice mogućeg pomeraju bez pomoći kompasa i savremene tehnologije. Setim se života u Decater-u gde su mladalački ideali zamenjeni nekim drugim, nekim većim idealima koji su stariji i od eksponata koje sam taj dan video u muzeju. I opet se setim nepoznatog i jednostavnog doba i sati provedenih pecajući na trošnom jezeru okruženom hibridnim kukurizima. Osvrnem misli i na zadnje dane mog predhodnog posla i na dobojski balkon kojeg se mnogi sećaju sa osmehom na licu. Pomislim i na Sremsku Mitrovicu, gde sam napokon nešto shvatio, i na Beograd gde sam to znanje iskoristio.
I dok razmišljam kako svako gaji svoj egoizam kao povrće u ličnoj bašti, u kojoj neko koristi hibride za bolji rod, a neko ni vodom ne zaliva, voz dolazi do svoje destinacije. Ja sanovito izlazim iz voza, a misli ostaju u njemu. Samo ponekad, i veoma retko, kada se čoveku prilika stvori, onda smo u stanju da preletimo svoj život tako brzo, bez kontrole, i premažemo svoju istoriju novom farbom po ko zna koji put. I svaki put, nova boja i nova nijansa dođe do izražaj, i sve tako dok ta išarana slika ne dobije izgled harmonije, kao i kada gledamo koloniju mrava sa odgovarajuće distance. Koja je to magična distanca, i koji ugao daje najbolji pogled...? To još ne znam, ali znam da je za to potrebna duža vožnja, i veći prozor na vozu.
Nepregledno doba………….(9)
Život je tekao neodređno, a ja sam brojao moje dane u Decatur-u. Kada sam stigao do 500, nešto se u meni promenilo, kao da sam se probudio iz nekog sna i shvatio da mi nešto nedostaje. Ja tada nisam znao šta mi je u stvari nedostajalo, kao što i sada ne znam, ali sam bio siguran da je vreme da se krene nedge drugo. Moje karakteristike i ne-francuski gradić Dacatur jednostavno nisu imali budućnost skupa, tako da sam veoma brzo počeo da planiram izlaznu strategiju. Moj tadašnji život se sveo na izlazke, posao koji nije bio posebno interesantan, i gledanje televizora, jer taj grad nije mogao da pruži više, jednostavno nije bio u stanju. Ja možda nisam primetio ništa više u tom gradu, ali svejedno, rezultat je bio isti, i nije niko kriv.
Ubrzo sam imao sastanak sa svojim menadzerom, i vrlo jasno sam objasnio da planiram da idem. Igrom slučaja i neobjašnjivom srećom, moj menadzer mi je ubrzo javio da postoji opcija da dobijem posao pored Čikaga.
- Čikago??? – pitao sam iznenađeno.
- Čikago – odgovorio je on pokazujući da on zna nešto što ja ne znam.
- Čikago??? – pitao sam ja opet, iako mi ni danas nije jasno zasto sam ponovio pitanje.
- Čikago – odgovorio je on ponovo, razmišljajući jesam li ja gluv ili lud.
- Pa kako to da imamo lokaciju u Čikagu? – shvatio sam da moram da promenim pitanje – Ja sam pregledao sve lokacije i nisam primetio da naša kompanija ima kancelariju u Čikagu.
- Nisam siguran o čemu se radi, ali izgleda da su zainteresovani za tebe – odgovrio je roditeljski moj menadzer.
- Čikago??? – pomislio sam u sebi, ali nisam pitao ponovo.
Mnogo kasnije sam shvatio zašto su bili zainteresovani za mene, a tačan odgovor je bio da nisu imali izbora jer niko drugi ne želi da se preseli u urbani dio gde su cene dva puta veće a plata skro ista. Ja to tada nisam znao, i nije mi bilo važno, jedino što je mene interesovalo jeste da dobijem taj posao. Več posle par dana, posetio sam moj budući posao gde sam obavio par razgovora sa vodećim ljudima. Veoma lako i ležerno objasnio sam sebe kao požrtvovanog radnika koji je speman svim silama da nauči i obavlja posao kako to samo priliči naboljim inžinjerima. Inače razgovori za dobijanje poslova su problematični u tom smislu jer čover mora da hvali samog sebe, i da priča bajke gde je on glavna uloga. Sećam se mojih prvih intervjua, još kao student, kada sam bio nesiguran i skroman po tom pitanju, ali već posle par razgovora i dobrih saveta, postigao sam nivo samohvalnosti gde ni sam sebe nisam mogao da uhvalim u laži. Jedan od glavnih aduta koje sam imao bio je to da engleski nije bio moj maternji jezik. Priča bi uglavnom išla otprilike ovako – Ja kada sam došao u ovaj novi svet, Ameriku, nisam znao engleski, ali velikim trudom i lavovskom borbom ja sam učio i upijao znanje na svakom koraku. To nije bilo baš tačno, ali to sada nije ni bitno. Svako želi da čuje kako je neko spreman da se navikne na novi posao gde je prilagođavanje pola pobede. Ja inače nisam nikada posebno učio engleski jezik, niti sam se trudio '' da upijem znanje na svakom koraku'', ja sam samo čekao i znanje engleskog je došlo samo od sebe. Nema tu nikakve mudrosti.
Posle dobro obavljene posete, vratio sam se u svoj, tada već tužni Decatur, i sve što je preostalo bilo je da čekam odgovor. Kao i što ste već predpostavili, dragi čitači mojih bilješki, odgovor je bio pozitivan i novo poglavlje u mom životu polako je uzimalo maha.
Verujem, svako u svome životu ima periode kada se promeni, nekada smo toga svesni, a nekada nismo. Nekada to tek razumemo posle, kada je promena uradila svoje, a nekada se ne okrećemo da vidimo i razumemo te promene zbog mnogo različitih razloga. Moj buduću život će biti jedna od tih promena, mada ja to naravno tada nisam znao. I nisu to velike promene, okom vidljive, to su neke blage i ponekad dosadne promene koje traju dugo, i ne dešavaju se preko noći. Kažu jednom davno mudri da ljudi imaju jedan cilj, a to je da ..., pa tako i te naše promene idu prema tom cilju.
Neki ljudi prelaze kroz brze i vidljive promene gde se sve menja preko noći, dok kod drugih to traje duže i sporije. Mnogo puta, kratke promene ne urode plodom, i čovek brzo shvati da nije dobio očekujuće nagrade. Te nagle i često hirovite promene služe kao beg od realnosti, gde čovek uzaludno pokušava nešto novo, nešto što zna da je dobro, ali kao što to uvek biva - nespremnost pobeđuje hirove, i čovek se nažalost vraća na početak.
Ja sam bio pripadnik druge vrste, gde čovek sazreva polako kao kada zeleni paradajz ostavljen na suncu polako postaje crven, i menja boju, a to nismo u stanju da primetimo. Naravno, život paradajza je na drugačijoj skali od naše, ali poenta je ista, nije se samo boja promenila, nego i unutrašnjost paradajza. Moja prva velika ''paradajz promena'' desila se u Sremskoj Mitrovici, o kojoj ja veoma rado pišem, zahvaljujući dobrim ljudima koji su bili oko mene u tom periodu. Čak sam tu i doživio moju prvu skromnu literarnu inspiraciju.
Posle nekih mesec dana, selidba je završena, a ja, ponovo novajlija i dalje pravim katastrofalne greške u engleskom jeziku, jer mi jezici nisu nikada ležali kao matematika. Uvek sam se rado vraćao kao posetilac na zabave i pecaroška skupljanja u Decatur, dok je moje novo prebivalište postajalo sve poznatije. Šta sam tražio, i šta sad tražim, pored dobrog znanja engleske gramatike, ja još uvek ne znam, ali i dalje sebe ponekad pitam: ''Čikago??? ''.
Ubrzo sam imao sastanak sa svojim menadzerom, i vrlo jasno sam objasnio da planiram da idem. Igrom slučaja i neobjašnjivom srećom, moj menadzer mi je ubrzo javio da postoji opcija da dobijem posao pored Čikaga.
- Čikago??? – pitao sam iznenađeno.
- Čikago – odgovorio je on pokazujući da on zna nešto što ja ne znam.
- Čikago??? – pitao sam ja opet, iako mi ni danas nije jasno zasto sam ponovio pitanje.
- Čikago – odgovorio je on ponovo, razmišljajući jesam li ja gluv ili lud.
- Pa kako to da imamo lokaciju u Čikagu? – shvatio sam da moram da promenim pitanje – Ja sam pregledao sve lokacije i nisam primetio da naša kompanija ima kancelariju u Čikagu.
- Nisam siguran o čemu se radi, ali izgleda da su zainteresovani za tebe – odgovrio je roditeljski moj menadzer.
- Čikago??? – pomislio sam u sebi, ali nisam pitao ponovo.
Mnogo kasnije sam shvatio zašto su bili zainteresovani za mene, a tačan odgovor je bio da nisu imali izbora jer niko drugi ne želi da se preseli u urbani dio gde su cene dva puta veće a plata skro ista. Ja to tada nisam znao, i nije mi bilo važno, jedino što je mene interesovalo jeste da dobijem taj posao. Več posle par dana, posetio sam moj budući posao gde sam obavio par razgovora sa vodećim ljudima. Veoma lako i ležerno objasnio sam sebe kao požrtvovanog radnika koji je speman svim silama da nauči i obavlja posao kako to samo priliči naboljim inžinjerima. Inače razgovori za dobijanje poslova su problematični u tom smislu jer čover mora da hvali samog sebe, i da priča bajke gde je on glavna uloga. Sećam se mojih prvih intervjua, još kao student, kada sam bio nesiguran i skroman po tom pitanju, ali već posle par razgovora i dobrih saveta, postigao sam nivo samohvalnosti gde ni sam sebe nisam mogao da uhvalim u laži. Jedan od glavnih aduta koje sam imao bio je to da engleski nije bio moj maternji jezik. Priča bi uglavnom išla otprilike ovako – Ja kada sam došao u ovaj novi svet, Ameriku, nisam znao engleski, ali velikim trudom i lavovskom borbom ja sam učio i upijao znanje na svakom koraku. To nije bilo baš tačno, ali to sada nije ni bitno. Svako želi da čuje kako je neko spreman da se navikne na novi posao gde je prilagođavanje pola pobede. Ja inače nisam nikada posebno učio engleski jezik, niti sam se trudio '' da upijem znanje na svakom koraku'', ja sam samo čekao i znanje engleskog je došlo samo od sebe. Nema tu nikakve mudrosti.
Posle dobro obavljene posete, vratio sam se u svoj, tada već tužni Decatur, i sve što je preostalo bilo je da čekam odgovor. Kao i što ste već predpostavili, dragi čitači mojih bilješki, odgovor je bio pozitivan i novo poglavlje u mom životu polako je uzimalo maha.
Verujem, svako u svome životu ima periode kada se promeni, nekada smo toga svesni, a nekada nismo. Nekada to tek razumemo posle, kada je promena uradila svoje, a nekada se ne okrećemo da vidimo i razumemo te promene zbog mnogo različitih razloga. Moj buduću život će biti jedna od tih promena, mada ja to naravno tada nisam znao. I nisu to velike promene, okom vidljive, to su neke blage i ponekad dosadne promene koje traju dugo, i ne dešavaju se preko noći. Kažu jednom davno mudri da ljudi imaju jedan cilj, a to je da ..., pa tako i te naše promene idu prema tom cilju.
Neki ljudi prelaze kroz brze i vidljive promene gde se sve menja preko noći, dok kod drugih to traje duže i sporije. Mnogo puta, kratke promene ne urode plodom, i čovek brzo shvati da nije dobio očekujuće nagrade. Te nagle i često hirovite promene služe kao beg od realnosti, gde čovek uzaludno pokušava nešto novo, nešto što zna da je dobro, ali kao što to uvek biva - nespremnost pobeđuje hirove, i čovek se nažalost vraća na početak.
Ja sam bio pripadnik druge vrste, gde čovek sazreva polako kao kada zeleni paradajz ostavljen na suncu polako postaje crven, i menja boju, a to nismo u stanju da primetimo. Naravno, život paradajza je na drugačijoj skali od naše, ali poenta je ista, nije se samo boja promenila, nego i unutrašnjost paradajza. Moja prva velika ''paradajz promena'' desila se u Sremskoj Mitrovici, o kojoj ja veoma rado pišem, zahvaljujući dobrim ljudima koji su bili oko mene u tom periodu. Čak sam tu i doživio moju prvu skromnu literarnu inspiraciju.
Posle nekih mesec dana, selidba je završena, a ja, ponovo novajlija i dalje pravim katastrofalne greške u engleskom jeziku, jer mi jezici nisu nikada ležali kao matematika. Uvek sam se rado vraćao kao posetilac na zabave i pecaroška skupljanja u Decatur, dok je moje novo prebivalište postajalo sve poznatije. Šta sam tražio, i šta sad tražim, pored dobrog znanja engleske gramatike, ja još uvek ne znam, ali i dalje sebe ponekad pitam: ''Čikago??? ''.
Pregledno doba………….(8)
Lomim sećanja kao mladu bukovinu, a izlomljeni delovi padaju na različite strane. Ja ih slažem u neke nove slike, moje slike, u kojima ni Anštajn ne razume jednačine. Sve sami isparčani komadi prošlosti koji su bez razloga i početka - bez zaključka i kraja, samo parčići moje lične istorije lebde kao ispisani listovi papira prateći vetar. A vetar, po običaju nepredvidiv i tvrdoglav, putuje svojim poslom bez mog odobrenja.
Jedan od tih listova je prelazio is sadašnjosti u moju skromnu istoriju ziveći u malom gradu Decatur-u, okružen kukuruznjacima i smradom fabrika. Koliko će taj list da lebdi kasnije, ja tada nisam znao, ali sam bio siguran da korporacijski život i nije toliko loš iako je skrećivao rečenice na dotičnom listu. Pristojna zarada, prilično lagodan život, zdravstveno osiguranje, društveni status i mogućnost napredovanja....sve su to bile posledice prirodnog toka života koji sam odabrao. Mogućnosti su nebrojene, i čovek se oseća zadovoljnim.
Ponekad dok sedim na poslu i gledam u ekran posmatrajući brojeve, misli odlutaju, samostalne kao planinska ptica. Onda stane, ta ptica, i zgrabi jedan od listova, nasumice ber reda i pravila, i tada vreme gubi smisao, potoci teku uzbrdo, a Anštajn konačno odustaje od nauke. Jedan od tih momenata, koji su svima nama poznati, me je udario za vreme sastanka gdje mnoštvo nas, korporacijskih brojeva, sedi i zrađuje platu. Tema mora da je bila trivialna, verovatno o nekim datumima ili novim mašinama koje treba da popravimo, i samo nekolicina je učestvovala u razgovoru, a par nas je lutalo, neki svesno a neki ne. Ja sam lutao zadovoljno i planinska ptica me je odvela do mojiih ranih dobojskih dana i jednog balkona. Na prvi, a verujem i na drugi pogled, bio je to jedan običan, mali i skroman balkon, kao i svi ostali balkoni. Ako se dobro sećam, on je bivstvovao na trećem spratu ponosno gledajući na ''Tri trafike'', što je predstavljalo jedno od glavnih mesta za skupljanje našeg malog grada. Svi ostali balkoni Doboja su verovali da su ravnopravni, ali nisu znali da greše, jer ovaj balkon je bio poseban – na njemu sam ja proveo beskonačne sate posmatrajući. Stotine ostalih bakona i balkončića bili su samo rupe ili izbočine u kockama od cigli, samo je jedan balkon – BALKON.
Sedeli smo tako, na balkonu, skoro svaki dan jedno vreme moje egzistencije i posmatrali i razgovarali kao što rekoh prije. Sve što se dešavalo, sve što je značajno moglo se videti i osetiti sa tog balkona. To je bio prozor u svet. Mali svet priznajem, ali nije trebao veći. Doba balkona je bilo ludo vreme bez cilja i navika. Sve je bilo moguće mada nismo ni znali šta znači reč ''mogućnost'', a da budem iskeren, nikoga nije ni zanimalo. Živeli smo povremeno, brže i od samog zvuka, boreći se za status i dio male dobojske slave. Postajala su tu neka nepisana pravila gde svako zna ko je ili ko bi trebao da bude, ali kao i u svakoj priči, pravila se ruše i stvaraju se nova. Svi naši životi su bili upakovani u jedan samostalani tok, i to nas je činilo dio nekog malog kosmosa, koji je bio izgrađen iz početka bez uticaja spoljašnjih sila. Sve se izgradilo samo od sebe, a mi, osobe slobodne volje gradili smo svoje delove tog nesvakidašnjeg sistema bez radnog iskustva. Nije nam mnogo trebalo, slobodna klupa u oguljenom parku, istrošena gitara sa različitim žicama, i flaša rakije. Već ubrzo, obična klupa pod starim hrastom postaje staromodna diskoteka pod otvorenim nebom gde prosti akordi dragog Šobića pokreću novopridošlu masu.
Sedeći na balkonu sa veoma dragim osobama, gledali smo ljude kako prolaze ispod nas, nekome mahnemo ako je zaslužio, a nekome ne. Sadašnje mobilne poruke upražnjavale su na drugačiji način. Blagi pokret ruke prema licu sa dva prsta je značio – Imaš cigaru? Raširene ruke sa slegnutim ramenima – Gde si do sada, čekam te čitav dan! Viskoko podignuti kažiprst – Sad ću da siđem, sačekaj!
Gradili smo prijateljstva, pili kafe, raspravljali o muzici, prepričavali događaje, sve na tom balkonu koji je ponosno stajao vodeći brigu da se svi pojave u određeno vreme u gradu. Sve brige ovoga sveta su nestajale u prah na toj visini, čekajući da se vratimo na gradsku nadmorsku visinu gde su početak i kraj jedna reč. Balkon je posebno dobijao na vrednosti tokom ranog proleća, ili jeseni kada se vidljivost povećavala sa «Tri trafike» na bližu polovinu parka , kada čovek nema potrebu ni da izađe u grad je se oseća blizu.
Čitam sa belog lista prošlosti kada začuh svoje ime, i trznem se kao iz sna i pogledam oko sebe. Ista dosadna prezentacija na platnu u uglu sobe, razgledam ljude oko sebe kao da ih prvi put vidim, i sa sigurnosću kažem: ''Radim na tome, verujem da će da bude kompletirano sledeće sedmice''. Završavamo sastanak, vraćamo se na svoja radna mesta, a moja planinska ptica je već odlepršala nekom drugom, dok se Anštajn već uveliko bavi poljoprivredom.
Nisam tada ni primetio da se moj list iz Decatur-a napunio kratkim rečenicama, mada još uvek ne umem da pročitam šta piše na njemu. Valjda treba neko vreme da prođe dok ne dođem u stanje da prevedem, i razumem taj izlomljeni komad. Ne žurim, znam da će planinska ptica doletiti ponovo kada se najmanje nadam. Tada ću da budem negde drugo, možda piskarajući neke beleške, i sklapajući delove mlade bukovine razbacane kao reči dragih prijatelja.
P.S. Unapred se izvinjavam svim balkonima Doboja. Ovo je samo moja priča, i ja imam samo jedan balkon, a vi, ostali balkoni, tražite svoje priče.
Jedan od tih listova je prelazio is sadašnjosti u moju skromnu istoriju ziveći u malom gradu Decatur-u, okružen kukuruznjacima i smradom fabrika. Koliko će taj list da lebdi kasnije, ja tada nisam znao, ali sam bio siguran da korporacijski život i nije toliko loš iako je skrećivao rečenice na dotičnom listu. Pristojna zarada, prilično lagodan život, zdravstveno osiguranje, društveni status i mogućnost napredovanja....sve su to bile posledice prirodnog toka života koji sam odabrao. Mogućnosti su nebrojene, i čovek se oseća zadovoljnim.
Ponekad dok sedim na poslu i gledam u ekran posmatrajući brojeve, misli odlutaju, samostalne kao planinska ptica. Onda stane, ta ptica, i zgrabi jedan od listova, nasumice ber reda i pravila, i tada vreme gubi smisao, potoci teku uzbrdo, a Anštajn konačno odustaje od nauke. Jedan od tih momenata, koji su svima nama poznati, me je udario za vreme sastanka gdje mnoštvo nas, korporacijskih brojeva, sedi i zrađuje platu. Tema mora da je bila trivialna, verovatno o nekim datumima ili novim mašinama koje treba da popravimo, i samo nekolicina je učestvovala u razgovoru, a par nas je lutalo, neki svesno a neki ne. Ja sam lutao zadovoljno i planinska ptica me je odvela do mojiih ranih dobojskih dana i jednog balkona. Na prvi, a verujem i na drugi pogled, bio je to jedan običan, mali i skroman balkon, kao i svi ostali balkoni. Ako se dobro sećam, on je bivstvovao na trećem spratu ponosno gledajući na ''Tri trafike'', što je predstavljalo jedno od glavnih mesta za skupljanje našeg malog grada. Svi ostali balkoni Doboja su verovali da su ravnopravni, ali nisu znali da greše, jer ovaj balkon je bio poseban – na njemu sam ja proveo beskonačne sate posmatrajući. Stotine ostalih bakona i balkončića bili su samo rupe ili izbočine u kockama od cigli, samo je jedan balkon – BALKON.
Sedeli smo tako, na balkonu, skoro svaki dan jedno vreme moje egzistencije i posmatrali i razgovarali kao što rekoh prije. Sve što se dešavalo, sve što je značajno moglo se videti i osetiti sa tog balkona. To je bio prozor u svet. Mali svet priznajem, ali nije trebao veći. Doba balkona je bilo ludo vreme bez cilja i navika. Sve je bilo moguće mada nismo ni znali šta znači reč ''mogućnost'', a da budem iskeren, nikoga nije ni zanimalo. Živeli smo povremeno, brže i od samog zvuka, boreći se za status i dio male dobojske slave. Postajala su tu neka nepisana pravila gde svako zna ko je ili ko bi trebao da bude, ali kao i u svakoj priči, pravila se ruše i stvaraju se nova. Svi naši životi su bili upakovani u jedan samostalani tok, i to nas je činilo dio nekog malog kosmosa, koji je bio izgrađen iz početka bez uticaja spoljašnjih sila. Sve se izgradilo samo od sebe, a mi, osobe slobodne volje gradili smo svoje delove tog nesvakidašnjeg sistema bez radnog iskustva. Nije nam mnogo trebalo, slobodna klupa u oguljenom parku, istrošena gitara sa različitim žicama, i flaša rakije. Već ubrzo, obična klupa pod starim hrastom postaje staromodna diskoteka pod otvorenim nebom gde prosti akordi dragog Šobića pokreću novopridošlu masu.
Sedeći na balkonu sa veoma dragim osobama, gledali smo ljude kako prolaze ispod nas, nekome mahnemo ako je zaslužio, a nekome ne. Sadašnje mobilne poruke upražnjavale su na drugačiji način. Blagi pokret ruke prema licu sa dva prsta je značio – Imaš cigaru? Raširene ruke sa slegnutim ramenima – Gde si do sada, čekam te čitav dan! Viskoko podignuti kažiprst – Sad ću da siđem, sačekaj!
Gradili smo prijateljstva, pili kafe, raspravljali o muzici, prepričavali događaje, sve na tom balkonu koji je ponosno stajao vodeći brigu da se svi pojave u određeno vreme u gradu. Sve brige ovoga sveta su nestajale u prah na toj visini, čekajući da se vratimo na gradsku nadmorsku visinu gde su početak i kraj jedna reč. Balkon je posebno dobijao na vrednosti tokom ranog proleća, ili jeseni kada se vidljivost povećavala sa «Tri trafike» na bližu polovinu parka , kada čovek nema potrebu ni da izađe u grad je se oseća blizu.
Čitam sa belog lista prošlosti kada začuh svoje ime, i trznem se kao iz sna i pogledam oko sebe. Ista dosadna prezentacija na platnu u uglu sobe, razgledam ljude oko sebe kao da ih prvi put vidim, i sa sigurnosću kažem: ''Radim na tome, verujem da će da bude kompletirano sledeće sedmice''. Završavamo sastanak, vraćamo se na svoja radna mesta, a moja planinska ptica je već odlepršala nekom drugom, dok se Anštajn već uveliko bavi poljoprivredom.
Nisam tada ni primetio da se moj list iz Decatur-a napunio kratkim rečenicama, mada još uvek ne umem da pročitam šta piše na njemu. Valjda treba neko vreme da prođe dok ne dođem u stanje da prevedem, i razumem taj izlomljeni komad. Ne žurim, znam da će planinska ptica doletiti ponovo kada se najmanje nadam. Tada ću da budem negde drugo, možda piskarajući neke beleške, i sklapajući delove mlade bukovine razbacane kao reči dragih prijatelja.
P.S. Unapred se izvinjavam svim balkonima Doboja. Ovo je samo moja priča, i ja imam samo jedan balkon, a vi, ostali balkoni, tražite svoje priče.
Subscribe to:
Posts (Atom)