Doba rane nostalgije………….(3)

“Nostalgija je čudnovato zeznuta stvar” – kaže moja dobra drugarica danas, pa nastavlja – “nije to crno bijeli svijet, nije ni kolor, jednostavno je neka zona ni tamo ni vamo, a taman kako treba da bude”. I šta čovek da kaže onda, osim da se zamisli i da se seća. Same misli nisu lake, one zahtevaju rad i razmišljanje, i tenutak samoće.Tako i ja, tada već lažno amerikanizovan, mislio sam da sve znam, ili barem da znam sve što mi treba u životu.
Radeći u prljavoj fabrici ima i dobrih strana. Kada se čovek navikne na buku, i prilagodi se prašini kao domaća životinja, onda ima vremena i da razmišlja i da se seća. Setim se tako osnovne škole, gdje imajući 501 leviske je značilo više od sletanja na mesec. A kome je trebalo da sletimo na mesec, kada su izmišljene “kecare”, to mi i dalje nije jasno. Sećam se kako smo ribali te jadne farmerke, da izblede što više, a ako se malo poderu – e tada si faca. I ako si “faca” (navodnici su veoma bitni u ovom slučaju), onda te i devojke gledaju. Blago nama šta nas je činilo sretnim.
Taj osećaj snage mladosti, gdje je sve moguće, probudi sve funkcije kreativnosti, koje svako osetiti mora. Da mi je neko dao da prodajem čaj od vegete, mislio bih da je to budućnost čajne industrije. Sloboda misli i naivnost, teško je reći.
I sada gledamo “klince” iz našeg skromnog ugla, i kažemo:”Ova današnja deca…ccccc……a kada smo mi bili mali, mi smo poštovali starije”. I ima tu i malo istine, ali ima i neistine. Setimo se nas, mladih, kada nismo verovali nikome ko nije imao “kecare” .Mada ako treba da testiramo moju teoriju, pitajte ih da prodaju čaj od vegete, i oni će ga prodavati.
I dok mašine oko mene pevaju svoje pesme, često se setim, mojih skromnih beogradskih dana. I dalje divljak sa dugo kosom, iz drage mi provincije Doboj, dolazim u veliki Beograd i tražim posao i novi smisao života. Igrom slučaja i dobrom voljom mnogih, a pogotovo predobrih ljudi kod kojih nazim smeštaj, počinjem da trazim posao. Veoma brzo počinjem da radim u jednom kafiću gdje vreme nema značaja, i gdje svako ima svoj dan vezan za ovo mesto. Još uvek se sećam dve devojke koje piju votku tonik (koje sam “zavrno” mnogo puta moram da priznam), i bivšeg gangstera koga više niko ne poštuje ali on i dalje prodaje čaj od vegete, i svirača koji imaju domaću lozu koja ruši sve barijere metafizike, i mene – konobara koji proučava metafiziku.
Kada gazda kafane (fabrike) kaže “fajronat”, ja i dalje stojim junački u mojim skromnim mislima. Setim se fešti u sumnjivim kućama, hodanja po požarnim stepenicama, socialnog šatora osmice na Žajecaru, beskrajnog putovanja pričajući viceve do Kaluđerice, i kratkih noći Herceg Novog. Sloboda misli ili naivnost, teško je reći.

Kaže jedan čudnovat čovek jednoj lepoj dami:
“Da sam pjesnik, napisao bih pjesmu
I pjesma bi išla ovako:
Da sam pjesnik, napisao bih pjesmu
I ti bi bila u njoj

Ali nisam pjesnik“

Nostalgija kao reč traži mnogo objašnjanje. “Ne brinite o objašnjenima, brinite kakve su vam misli”, kažu mudri. Sloboda misli ili naivnost. Recite mi vi ?