Pregledno doba………….(8)

Lomim sećanja kao mladu bukovinu, a izlomljeni delovi padaju na različite strane. Ja ih slažem u neke nove slike, moje slike, u kojima ni Anštajn ne razume jednačine. Sve sami isparčani komadi prošlosti koji su bez razloga i početka - bez zaključka i kraja, samo parčići moje lične istorije lebde kao ispisani listovi papira prateći vetar. A vetar, po običaju nepredvidiv i tvrdoglav, putuje svojim poslom bez mog odobrenja.
Jedan od tih listova je prelazio is sadašnjosti u moju skromnu istoriju ziveći u malom gradu Decatur-u, okružen kukuruznjacima i smradom fabrika. Koliko će taj list da lebdi kasnije, ja tada nisam znao, ali sam bio siguran da korporacijski život i nije toliko loš iako je skrećivao rečenice na dotičnom listu. Pristojna zarada, prilično lagodan život, zdravstveno osiguranje, društveni status i mogućnost napredovanja....sve su to bile posledice prirodnog toka života koji sam odabrao. Mogućnosti su nebrojene, i čovek se oseća zadovoljnim.
Ponekad dok sedim na poslu i gledam u ekran posmatrajući brojeve, misli odlutaju, samostalne kao planinska ptica. Onda stane, ta ptica, i zgrabi jedan od listova, nasumice ber reda i pravila, i tada vreme gubi smisao, potoci teku uzbrdo, a Anštajn konačno odustaje od nauke. Jedan od tih momenata, koji su svima nama poznati, me je udario za vreme sastanka gdje mnoštvo nas, korporacijskih brojeva, sedi i zrađuje platu. Tema mora da je bila trivialna, verovatno o nekim datumima ili novim mašinama koje treba da popravimo, i samo nekolicina je učestvovala u razgovoru, a par nas je lutalo, neki svesno a neki ne. Ja sam lutao zadovoljno i planinska ptica me je odvela do mojiih ranih dobojskih dana i jednog balkona. Na prvi, a verujem i na drugi pogled, bio je to jedan običan, mali i skroman balkon, kao i svi ostali balkoni. Ako se dobro sećam, on je bivstvovao na trećem spratu ponosno gledajući na ''Tri trafike'', što je predstavljalo jedno od glavnih mesta za skupljanje našeg malog grada. Svi ostali balkoni Doboja su verovali da su ravnopravni, ali nisu znali da greše, jer ovaj balkon je bio poseban – na njemu sam ja proveo beskonačne sate posmatrajući. Stotine ostalih bakona i balkončića bili su samo rupe ili izbočine u kockama od cigli, samo je jedan balkon – BALKON.
Sedeli smo tako, na balkonu, skoro svaki dan jedno vreme moje egzistencije i posmatrali i razgovarali kao što rekoh prije. Sve što se dešavalo, sve što je značajno moglo se videti i osetiti sa tog balkona. To je bio prozor u svet. Mali svet priznajem, ali nije trebao veći. Doba balkona je bilo ludo vreme bez cilja i navika. Sve je bilo moguće mada nismo ni znali šta znači reč ''mogućnost'', a da budem iskeren, nikoga nije ni zanimalo. Živeli smo povremeno, brže i od samog zvuka, boreći se za status i dio male dobojske slave. Postajala su tu neka nepisana pravila gde svako zna ko je ili ko bi trebao da bude, ali kao i u svakoj priči, pravila se ruše i stvaraju se nova. Svi naši životi su bili upakovani u jedan samostalani tok, i to nas je činilo dio nekog malog kosmosa, koji je bio izgrađen iz početka bez uticaja spoljašnjih sila. Sve se izgradilo samo od sebe, a mi, osobe slobodne volje gradili smo svoje delove tog nesvakidašnjeg sistema bez radnog iskustva. Nije nam mnogo trebalo, slobodna klupa u oguljenom parku, istrošena gitara sa različitim žicama, i flaša rakije. Već ubrzo, obična klupa pod starim hrastom postaje staromodna diskoteka pod otvorenim nebom gde prosti akordi dragog Šobića pokreću novopridošlu masu.
Sedeći na balkonu sa veoma dragim osobama, gledali smo ljude kako prolaze ispod nas, nekome mahnemo ako je zaslužio, a nekome ne. Sadašnje mobilne poruke upražnjavale su na drugačiji način. Blagi pokret ruke prema licu sa dva prsta je značio – Imaš cigaru? Raširene ruke sa slegnutim ramenima – Gde si do sada, čekam te čitav dan! Viskoko podignuti kažiprst – Sad ću da siđem, sačekaj!
Gradili smo prijateljstva, pili kafe, raspravljali o muzici, prepričavali događaje, sve na tom balkonu koji je ponosno stajao vodeći brigu da se svi pojave u određeno vreme u gradu. Sve brige ovoga sveta su nestajale u prah na toj visini, čekajući da se vratimo na gradsku nadmorsku visinu gde su početak i kraj jedna reč. Balkon je posebno dobijao na vrednosti tokom ranog proleća, ili jeseni kada se vidljivost povećavala sa «Tri trafike» na bližu polovinu parka , kada čovek nema potrebu ni da izađe u grad je se oseća blizu.
Čitam sa belog lista prošlosti kada začuh svoje ime, i trznem se kao iz sna i pogledam oko sebe. Ista dosadna prezentacija na platnu u uglu sobe, razgledam ljude oko sebe kao da ih prvi put vidim, i sa sigurnosću kažem: ''Radim na tome, verujem da će da bude kompletirano sledeće sedmice''. Završavamo sastanak, vraćamo se na svoja radna mesta, a moja planinska ptica je već odlepršala nekom drugom, dok se Anštajn već uveliko bavi poljoprivredom.
Nisam tada ni primetio da se moj list iz Decatur-a napunio kratkim rečenicama, mada još uvek ne umem da pročitam šta piše na njemu. Valjda treba neko vreme da prođe dok ne dođem u stanje da prevedem, i razumem taj izlomljeni komad. Ne žurim, znam da će planinska ptica doletiti ponovo kada se najmanje nadam. Tada ću da budem negde drugo, možda piskarajući neke beleške, i sklapajući delove mlade bukovine razbacane kao reči dragih prijatelja.

P.S. Unapred se izvinjavam svim balkonima Doboja. Ovo je samo moja priča, i ja imam samo jedan balkon, a vi, ostali balkoni, tražite svoje priče.