Sudbina, ili igra slučaja, ili igra sudbine, ali danas sam se nasao u jednom od većih tržnih centara u mojoj okolini. Par stvari se brzo primeti hodajući kroz beskonačne prostore sjajnih izloga, i veštačkog svetla, a to je da su svi ljudi u pokretu, i uvek negde idu, nešto traže, ili očekuju da vide. Površno gledajući, svi ti silni ljudi izgledaju jednako na prvi pogled, ali istina je da svi oni imaju svoju priču, i ma koliko dosadna i svakodnevna ta priča može biti, ona je opet njihova i sigurno jedinstvena. Jedinstvenost je kategorija koju mi ne možemo, i ne treba da menjamo.
Vreme u velikim i bogatim tržnim centrima u Americi ima drugi oblik, u poređenju sa onim koji zauzima u normalnim okolnostima, recimo u toku skole, ili pecanja. Tako i ljudi, i oni postaju nešto sasvim drugo. Kod mladih ljudi koji nemaju druge opcija za izlazak nego po tržnim centrima, to vreme predstavlja druženje, ili upoznavanje, i jedinu priliku kada mogu da se ponašaju, ili glume odrasle osobe.
Posmatrajući ljude koji traže svoj identitet kupujući modernu odeću, čovek ne može a da ne prilepi neku životnu priču na neke od njih. Oni i hodaju tražeci sebe, a ne znajući da su na pogrešnom mestu, tako da i nije loše opisati par tih ljudi koji su mi zapali za oko ko zna iz kojih razloga.
Dosta od tih slučajnih prolaznika u trznim centrima su klinci koji već odavno znaju svaki izlog, i svaku cenu u čitavom ovom ogromnom potrošačkom univerzumu. Oni tu čekaju da odrastu, da uđu u svet koji ih čeka. Oni tu uče zemaljske zanate prijateljstva, zablude, ljubavi, ili razočarenja, i ovo je njihova ulična škola koja formira ljudski stav za čitav život. Status je uslovljen novim telefonom, ili modernom torbicom, a sloboda je izražena vozačkom dozvolom. Oni beskonačno lutaju po mermernim pločicama, obasjani koruptiranim sjajem moderne psihologije koja već od davnina razume njihove duše i igra se sa njima kao sa malim kučićima. Ali, oni su i dalje sretni, i njihova sreća je istinita, i to im niko ne može da oduzme. Oni nisu zainteresovani za pozadinu, ili pitanje istine, oni samo čekaju, i primaju što im dođe pod ruku. Oni vole kao i mi, oni pate, kao sto smo i mi patili, i oni su isti kao i mi, ljudske duše pod jednim nebom. Samo, kod njih nema buntovnika, jer nema razloga za pobunu - oni su mirni, jer smo ih mi smirili. Biti drugačiji po ukrojenom šablonu je njihov cilj, i za sada im to ide od ruke. A mi, odrasli ljudi, gledamo na njih, kao i što su gledali na nas, i klimamo galvom menjajući oblik obrva, i ne vidimo sebe, nego vidimo druge. Bavimo se našim manjkom slobode, i to nesvesno prenosimo na njih, na mlade koji veruju da imaju tu -nama dobro znanu - slobodu.
Druga vrsta ljudi su univerzalni muskarci koji pogotovo dolaze do isticaja u tržnim centrima jer je to njihovo prirodno prebivalište. Kao što se petlovi deru po selima u rano jutro, tako i oni sigurno i svesno hodaju između masa ljudi i uživaju u sopstvanom postojanju. Oni nose kratke i utegnute majice, da bi što bolje pokazali svoj mukotrpni rad, i objavili svetu da njihovi mišici imaju poseban status u ljudskom razvitku. Njihova tuzna tela napunjena hemikalijama počasno koračaju katakombama trznog centra, i njihove oči sigurnosno namiguju ženskoj populaciji. I opet, to smo mi, jedna ljudska rasa pod nebeskim svodom. Svi mi imamo svoje mišice koje objavljujemo svetu svakodnevno, i svi imamo dio sebe koji je na prodaju, samo to možda krijemo bolje od tih petlova, i manje se deremo u jutarnjim satima.
I naravno, većinska populacija, i jedan od razloga za tržne centre su žene. Ne svakodnevne žene, nego posebne žene, one iz grupacije koje znaju da su lepe. I jedna od tih posebnih i nesvakodnevnih žena mi je posebno zapala za oko danas. Ona je visoka, i vitka kao prut, a oštra i krhka kao porcelan. Tako joj je i lice izgledalo, kao porcelan, predpostavljam stvoreno neprirodnim putem. Njena plava kosa je nešto što prvo pada u oči, plava i promenljiva, tek tako odsečena kako treba, ni manje ni više. Njeno lice blago, ali skriveno, kao da pokazuje nešto nedokučivo, nešto daleko od nas običnih petlova. Njena lepota unosi strah u dušu, ali ne samo od nje – te lepote, nego jednostavno od njenog postojanja. Samo neka nepoznata posebnost ima priliku da osvoji tu lepotu, a ta posebnost ne postoji, ili je ja još nisam našao. Njen hod je tanak, i odmeren, kao da je ispanirala korake unapred, nema greške – on zna gde je cilj! Ona je svesna uticaja, i to koristi instiktivno, svako ljudsko biće je lomljivo prema njoj. Svako ko je pogleda ostaje začaran na neko vreme, dok ona preuzima kontrolu ako joj je to po volji. Njena volja odiše snagom tigra, mada to niko nije nikada video, to mi samo predpostavljamo, ali se nikada ne usuđujemo da ispitamo. Svetlo plava bluza, i uske farmerke pojačavaju njen savršen i kategoričan karakter, i samo dodatno pokazuju naše slabosti. To je naša i njena istina.
Ali ipak, ona dođe kući, skine tu svu silnu šminku, i ostane sama sa svojim mislima. Tada nema mase petlova da odmeravaju njenu grandioznost, i nema veštačke tribine po kojoj ona hoda. Ona legne u krevet, i spava kao i svi mi, ljudskim snom. Ona sanja sav taj umor, i tezinu koju oseća. I kada svane, i kada spavanje odradi svoj posao, ona ustaje kao i mi, gladnoga stomaka, sanjivih i krmeljivih očiju. Onda spusti pogled, opusti lice, pogleda u ogledalo i kaze iskreno sebi – danas sam ružna.
Svaki hod ima svoj kraj, kažu mudri, pa tako i moj. Izađoh iz tržnog centra, umoran, ali sretan jer nisam kupio ništa. Mislim, ehhhh kako smo slični svi mi, a koliko se daleko gledamo. Pročitao sam negde da postoji centar, a mi smo svi na krugovima oko tog centra. I što se više bližimo centru, to smo sve bliže jedni drugima, a ako se odmičemo od centra, onda se udaljavamo i od drugih. I tržni centri, kao i škole, kao i parkovi, sve su isti objekti, sve iste priče, a kako ko gleda na te priče, ehh to je već druga priča...ali za to sada nemamo vremena....
Monday, September 6, 2010
Friday, July 30, 2010
Promenljivo doba………….(12)
Vreme teče i donosi mudrost. Svaki dan sve više znamo, i sve više ne znamo. Stare ideje pretačemo u nove, a jednu lepotu menjamo drugom.
Ovo me podseća na prijatelja koji me je vreme teklo, kao i nama što teče. Pričao mi je jednom kada je nju ugledao prvi put. Uvek je verovao u ljubav na prvi pogled, ali tada je to osetio u stvarnosti. Sve se ovo dogodila dok je studirao, u vreme kada čovek spoznaje sebe, ali i druge, i menja svoju životnu priču mnogo česce nego u poznim godinama. Kaže da su se prvi put videli u grupi prijatelja, pričajući o beznačajnim temama dok su čekali sledeći čas. Postoji taj pogled, ili poseban sjaj u očima kada dvoje ljudi oseti privlačnost. Mnogo ljudi to nikada neće osetiti, ili možda prepoznati, ali to je voama istinita pojava. U ovom slučaju, to je bilo uzajamno.
Pričao mi je da je tog dana bila lepa kao lep sunčan dan, što sam veoma brzo i sam zaključio kada sam je ubrzo i upoznao. Imala je nečujan pogled, koji nije puno govorio, i svaki zaključak o njoj je veoma brzo postao bezuspešan. Imala je dugu, plavkastu kosu, pretežno uvijenu, sa mestemičnim ravninama. Čitava njena pojava odisala je sa nekom nepoznatom prirodnošću, nekom svežinom, tako da se ponekada činilo kao da se pojavi dašak planinskoh vazduha u njenom prisustvu, što je verovatno bila neka vrsta fata morgane koja još nema svoje latinsko ime. Njena figura je bila sitna, sa blagim pokretima, kao da fizička sila otpora vazduha nije funkcionisala po pravilima prirode u njenom prisustvu. Njena lepota je bila neprimenta, i u neku ruku čudnovato skrivena. Ta vrsta lepote, za koju verujem treba citava desertacija i pozvavanje pola recnika da se objasni, bila je jedinstvena i bez cilja, ona je jednostavna postojala – ta njena lepota.
Naravno, kao i sve druge prirodne pojave, sve lepe žene se dele u dve grupe, one koje su svesne da su lepe, i one koje toga nisu svesne. Ona je pripadala ovoj drugoj grupi. Lepe žene koje su svesne toga veoma lako kontrolišu i usklade svoj život ovoj interesantnoj pojavi, dok žene koje toga nisu svesne ili sigurne u svoju lepotu nalaze na laganu nesigurnost u početku veze. Loša kombinacija je kada žena pređe iz druge u prvu grupu, što može da bude veoma neprirodno, jer je ona je nespremna za promenu.
Veoma brzo, posle gore opisanog prvog pogleda, veza između ovo dvoje ljudi je otpočela. Zbog nesigurnosti ili mudrosti, ja sada ne znam, ali njena glavna odlika je bilo ćutnja. Ponekada se činilo da je to njen način odbrane od nečega nepoznatog, koristeći teoriju da čovek koji cuti ne može da pogreši. Ja i sada nisam siguram šta stoji iza toga, jer njene oči nisu odavale tajne njenih misli. Možda je njeno tihovanje uticalo da se uvek doima sveža i prosta, bez velikih cljeva i glomaznih ideja. A možda se ćutanjem branila od neznanja situacije u kojoj se nalazi.
Već posle nekoliko meseci, njena pojava je počela da se transformiše. Njena zainetersovanost za obične i beznačajne stvari, postajala je sve očiglednija. U to doba, i dalje su bili zajedno, ova donekle misteriozna osoba i moj projatelj, ali kraj te jedinstvene veze pojavio se na horizontu. Taj kraj, ili završetak jedne price, pojavio se polako, nezaustavljivo, gde je bilo samo pitanje vremena kada će se sve raspasti u jednake komade, kao burek iz Sremske Mitrovice posle duge noći po kafanama. Moram da priznam da to sada sve ima smisla i slika je možda potpuna, ali tada, stvari su bile malo drugačija.
Bilo je veoma interesantno primetiti njenu fizičku transformaciju za vreme tog perioda, a i posle. Njen sjaj koji je proizvodila, ko zna kako, polako je izčezao. Njena kosa je dobija neku drugu boju, neku novu nijansu.. Njena prirodna ljepota je postala suva, i svakodnevna, često zamenjena raznim hemijskim bojama moderne šminke. Radoznalost je nestala, i teško je bilo i setite se da je nekada i bila tu. Tužna je to slika. Imam osećaj da se sama zatvorila u nepovratnu situaciju, dok je druga strana novčića isplivala na površinu. Po svoj slici i prilici, prešla je drugu grupu lepih žena. Osjetila je moć svoje lepote, i postala je svesna toga. Veoma brzo je primetila da može više, težila je slavi, za imenom koje svi znaju i poštuju.
Ubrzo, posle raspada veze, ona je prešla u drugu dimenziju. Ponekad je vidim, i obično zastanem tražeći makar tračak njene bivše lepote, i ni sada nisam siguran da li sam ga našao ili ne. Mislim da je dalje tu, ali skrivena, kao i njen zaboravljeni sjaj. Nekada mi izgleda kao da zabranjuje svojim mislima da isplivaju ne na površinu, nego u dubinu, tamo gde se čovek nalazi sam sa sobom, tamo gde magična boja kose nema uticaja.
I sada, ko zna da li je srećna. I koja je to sreća, ako je ima. Mozda neka potrošačka sreća koja se kupuje kada zatreba. Ja to ne znam, ali ona vjerujem zna. Lepota izgleda ima vise dimenzija, i mi možemo da menjamo te dimenzije. Možda nama neprimetno, ali drugi sigurno imaju kapacitet da primete našu promenu dimenzije.
Vreme teče i donosi mudrost. Kako kome......
Ovo me podseća na prijatelja koji me je vreme teklo, kao i nama što teče. Pričao mi je jednom kada je nju ugledao prvi put. Uvek je verovao u ljubav na prvi pogled, ali tada je to osetio u stvarnosti. Sve se ovo dogodila dok je studirao, u vreme kada čovek spoznaje sebe, ali i druge, i menja svoju životnu priču mnogo česce nego u poznim godinama. Kaže da su se prvi put videli u grupi prijatelja, pričajući o beznačajnim temama dok su čekali sledeći čas. Postoji taj pogled, ili poseban sjaj u očima kada dvoje ljudi oseti privlačnost. Mnogo ljudi to nikada neće osetiti, ili možda prepoznati, ali to je voama istinita pojava. U ovom slučaju, to je bilo uzajamno.
Pričao mi je da je tog dana bila lepa kao lep sunčan dan, što sam veoma brzo i sam zaključio kada sam je ubrzo i upoznao. Imala je nečujan pogled, koji nije puno govorio, i svaki zaključak o njoj je veoma brzo postao bezuspešan. Imala je dugu, plavkastu kosu, pretežno uvijenu, sa mestemičnim ravninama. Čitava njena pojava odisala je sa nekom nepoznatom prirodnošću, nekom svežinom, tako da se ponekada činilo kao da se pojavi dašak planinskoh vazduha u njenom prisustvu, što je verovatno bila neka vrsta fata morgane koja još nema svoje latinsko ime. Njena figura je bila sitna, sa blagim pokretima, kao da fizička sila otpora vazduha nije funkcionisala po pravilima prirode u njenom prisustvu. Njena lepota je bila neprimenta, i u neku ruku čudnovato skrivena. Ta vrsta lepote, za koju verujem treba citava desertacija i pozvavanje pola recnika da se objasni, bila je jedinstvena i bez cilja, ona je jednostavna postojala – ta njena lepota.
Naravno, kao i sve druge prirodne pojave, sve lepe žene se dele u dve grupe, one koje su svesne da su lepe, i one koje toga nisu svesne. Ona je pripadala ovoj drugoj grupi. Lepe žene koje su svesne toga veoma lako kontrolišu i usklade svoj život ovoj interesantnoj pojavi, dok žene koje toga nisu svesne ili sigurne u svoju lepotu nalaze na laganu nesigurnost u početku veze. Loša kombinacija je kada žena pređe iz druge u prvu grupu, što može da bude veoma neprirodno, jer je ona je nespremna za promenu.
Veoma brzo, posle gore opisanog prvog pogleda, veza između ovo dvoje ljudi je otpočela. Zbog nesigurnosti ili mudrosti, ja sada ne znam, ali njena glavna odlika je bilo ćutnja. Ponekada se činilo da je to njen način odbrane od nečega nepoznatog, koristeći teoriju da čovek koji cuti ne može da pogreši. Ja i sada nisam siguram šta stoji iza toga, jer njene oči nisu odavale tajne njenih misli. Možda je njeno tihovanje uticalo da se uvek doima sveža i prosta, bez velikih cljeva i glomaznih ideja. A možda se ćutanjem branila od neznanja situacije u kojoj se nalazi.
Već posle nekoliko meseci, njena pojava je počela da se transformiše. Njena zainetersovanost za obične i beznačajne stvari, postajala je sve očiglednija. U to doba, i dalje su bili zajedno, ova donekle misteriozna osoba i moj projatelj, ali kraj te jedinstvene veze pojavio se na horizontu. Taj kraj, ili završetak jedne price, pojavio se polako, nezaustavljivo, gde je bilo samo pitanje vremena kada će se sve raspasti u jednake komade, kao burek iz Sremske Mitrovice posle duge noći po kafanama. Moram da priznam da to sada sve ima smisla i slika je možda potpuna, ali tada, stvari su bile malo drugačija.
Bilo je veoma interesantno primetiti njenu fizičku transformaciju za vreme tog perioda, a i posle. Njen sjaj koji je proizvodila, ko zna kako, polako je izčezao. Njena kosa je dobija neku drugu boju, neku novu nijansu.. Njena prirodna ljepota je postala suva, i svakodnevna, često zamenjena raznim hemijskim bojama moderne šminke. Radoznalost je nestala, i teško je bilo i setite se da je nekada i bila tu. Tužna je to slika. Imam osećaj da se sama zatvorila u nepovratnu situaciju, dok je druga strana novčića isplivala na površinu. Po svoj slici i prilici, prešla je drugu grupu lepih žena. Osjetila je moć svoje lepote, i postala je svesna toga. Veoma brzo je primetila da može više, težila je slavi, za imenom koje svi znaju i poštuju.
Ubrzo, posle raspada veze, ona je prešla u drugu dimenziju. Ponekad je vidim, i obično zastanem tražeći makar tračak njene bivše lepote, i ni sada nisam siguran da li sam ga našao ili ne. Mislim da je dalje tu, ali skrivena, kao i njen zaboravljeni sjaj. Nekada mi izgleda kao da zabranjuje svojim mislima da isplivaju ne na površinu, nego u dubinu, tamo gde se čovek nalazi sam sa sobom, tamo gde magična boja kose nema uticaja.
I sada, ko zna da li je srećna. I koja je to sreća, ako je ima. Mozda neka potrošačka sreća koja se kupuje kada zatreba. Ja to ne znam, ali ona vjerujem zna. Lepota izgleda ima vise dimenzija, i mi možemo da menjamo te dimenzije. Možda nama neprimetno, ali drugi sigurno imaju kapacitet da primete našu promenu dimenzije.
Vreme teče i donosi mudrost. Kako kome......
Nečujno doba………….(11)
Živimo u vreme gde se osećanja izkazuju tetovažama, i gde već odavno dela ne čine čoveka. Brži smo i od svojih koraka.
Tražimo istinu, borimo se za slobodu, i mislimo za druge. Misleći o tome, opet se setim stare priče o usamljenosti, o kojoj i nisam razmišljao već dugo vremena. Koliko to sve ima smisla i šta je odgovor, ne znam, a vi prosudite sami:
Pripovjetka o njoj
Dio IV
Bila je, i jos uvijek jeste brzih misli i trapavog pogleda. Tako joj je tekao i današnji dan – iščekivajući nesto.
Stala je naglo pored potoka, da napokon čuje tišinu. Potok je tekao meko i nečujno. Ona, pokušavajući da uspori ritam srca i smanji disanje na minimum, trudila se da osjeti mir o kome je toliko slušala, ali što je više pokušavala, sve je više bila uznemirana. Pitala se ponovo zašto joj to sve treba i zašto tražiti potok koji se ne čuje. Njene misli, brze kao udar groma koji udari u brdo i ne ostavi trag za sobom, lutate su po sivom drveću bježeći od sopstvenog pogleda.
Možda nije trebala da slušam vjevericu – mislila je ona kuckajuci kestenje u dzepu – I kome je još vjeverica pomogla u životu? I šta mi je trebalo da dolazim ovdje, na nečujni potok, i da tražim tišinu?
Njen izgled je odavao težinu situacije, neku neiskrenu spontanost, na koju nije navikla u svom jednosmjernom životu. Kretala se uporeno, koristeći tuđe korake, prateći potok koji nije imao istoriju. Nesigurnost njenih pokreta prenosili su se na okolinu, pa se za trenutak činilo kao da je potok zastajao povremeno, mada to je tada bilo veoma teško utvrditi. Njene nemirne misli prekinulo je blago šuškanje sa desne strane, gdje je veoma brzo izletila, nama već poznata, bjelorepa vjeverica.
Naša junjakinja se nije mnogo iznenadila, kao da je imala neku nedovršenu misao koju nije mogla da pusti na slobodu, i o kojoj je i dalje razmišljala. Samo je blago podigla desnu obrvu, odobravajući prisustvo novopridošlog prijatelja.
Vjevericu ta misao nije interesovala i brzo je zapitala:
- Imaš kesten?
- Ovaj put imam – zadovoljno je odgovorila, zauvjek gubeći nedovršenu misao.
- Dobro onda, znači sada možemo da trgujemo – Vjeverica je nastavila tok razgovora u nejasnoj žurbi.
- Da trgujemo? Može, ali šta ti nudiš čudna vjeverice?
- Nudim odgovore – odgovorila je vjeverica sa priličnom dozom sigurnošću što i ne priliči običnim vjevericama.
- Dobro onda – polako reče naša junjakinja, pomalo zbunjena i nastavi – Reci mi, draga bjelorepa vjeverice, šta je sreća?
- Prvo kestenje, a onda odgovor – namršti se vjeverica iako je to bilo prilično teško primjetiti na njenom malom životinjskom licu.
Hitrim pokretima ona izvadi dva kestena iz dzepa i baci na travu pored vjeverice, koja kao da je odmjeravala kvatitet robe. Vjeverica onjuši kestenje, pogleda u potok, i reče:
- Sreća je jedna, u mnogo slučajeva. Bliska i jasna, mada bez granica i brojeva. Sama opstaje, sama se stvara, u globalu ne zahtjevna. Sreća je djeliva sa drugim, i drugi su neophodni. Samo sreća u jednoj osobi, je tuzna sreća, kratkotrajna i hirovita....kao brza kiša, poslije koje se sve brzo suši. Sreća je veća i od samog čovjeka, ona se razapinje i prenosi sa jedne osobe na drugu, a jednačine i matematika to jos nisu objasnile. Sreća je ženskog roda, i takva je po prirodi, kao i žena - blaga i dobra, požrtvovana i magična. Nekada nerazumljiva sto je i cini posebnom, kao i ženu. Sreća zahtijeva ljubav - opet kao i žena, - iskrenu ljubav bez borbe za vlast i bez pogubnog egoizma. To sve prelazi u slobodu, rađa se iz ljubavi, a zavšava se srećom, jedom srećom, jednom istinom. A kako je naći, i gdje je ona - ta sreća, to ostavljam za pametnije i mudrije od mene da objasne, ja samo znam sta je sreća, i u to sam sigurana – ispriča vjeverica kao da je čitala iz knjige.
A ona, naša glavna uloga, naša junjakinja, pogleda u nebo, i uhvati davno izgubljenu misao. Trenutak je trajao duže nego što je to ona osjetila. Stajala je pravo i stabilno, bez pokreta, i nije primjetila kako je vjeverica vještim pokretima, zgrabila oba kestena, mahnula bijelim repom i nestala u tišinu okoline.
Već sada sigurnim koracima, razmišljajući o novom pitanju, krenula je nazad, prateći potok, koji je napokon odavao svoju misterioznu nečujnost.
Kraj Četvrtog Dijela
Tražimo istinu, borimo se za slobodu, i mislimo za druge. Misleći o tome, opet se setim stare priče o usamljenosti, o kojoj i nisam razmišljao već dugo vremena. Koliko to sve ima smisla i šta je odgovor, ne znam, a vi prosudite sami:
Pripovjetka o njoj
Dio IV
Bila je, i jos uvijek jeste brzih misli i trapavog pogleda. Tako joj je tekao i današnji dan – iščekivajući nesto.
Stala je naglo pored potoka, da napokon čuje tišinu. Potok je tekao meko i nečujno. Ona, pokušavajući da uspori ritam srca i smanji disanje na minimum, trudila se da osjeti mir o kome je toliko slušala, ali što je više pokušavala, sve je više bila uznemirana. Pitala se ponovo zašto joj to sve treba i zašto tražiti potok koji se ne čuje. Njene misli, brze kao udar groma koji udari u brdo i ne ostavi trag za sobom, lutate su po sivom drveću bježeći od sopstvenog pogleda.
Možda nije trebala da slušam vjevericu – mislila je ona kuckajuci kestenje u dzepu – I kome je još vjeverica pomogla u životu? I šta mi je trebalo da dolazim ovdje, na nečujni potok, i da tražim tišinu?
Njen izgled je odavao težinu situacije, neku neiskrenu spontanost, na koju nije navikla u svom jednosmjernom životu. Kretala se uporeno, koristeći tuđe korake, prateći potok koji nije imao istoriju. Nesigurnost njenih pokreta prenosili su se na okolinu, pa se za trenutak činilo kao da je potok zastajao povremeno, mada to je tada bilo veoma teško utvrditi. Njene nemirne misli prekinulo je blago šuškanje sa desne strane, gdje je veoma brzo izletila, nama već poznata, bjelorepa vjeverica.
Naša junjakinja se nije mnogo iznenadila, kao da je imala neku nedovršenu misao koju nije mogla da pusti na slobodu, i o kojoj je i dalje razmišljala. Samo je blago podigla desnu obrvu, odobravajući prisustvo novopridošlog prijatelja.
Vjevericu ta misao nije interesovala i brzo je zapitala:
- Imaš kesten?
- Ovaj put imam – zadovoljno je odgovorila, zauvjek gubeći nedovršenu misao.
- Dobro onda, znači sada možemo da trgujemo – Vjeverica je nastavila tok razgovora u nejasnoj žurbi.
- Da trgujemo? Može, ali šta ti nudiš čudna vjeverice?
- Nudim odgovore – odgovorila je vjeverica sa priličnom dozom sigurnošću što i ne priliči običnim vjevericama.
- Dobro onda – polako reče naša junjakinja, pomalo zbunjena i nastavi – Reci mi, draga bjelorepa vjeverice, šta je sreća?
- Prvo kestenje, a onda odgovor – namršti se vjeverica iako je to bilo prilično teško primjetiti na njenom malom životinjskom licu.
Hitrim pokretima ona izvadi dva kestena iz dzepa i baci na travu pored vjeverice, koja kao da je odmjeravala kvatitet robe. Vjeverica onjuši kestenje, pogleda u potok, i reče:
- Sreća je jedna, u mnogo slučajeva. Bliska i jasna, mada bez granica i brojeva. Sama opstaje, sama se stvara, u globalu ne zahtjevna. Sreća je djeliva sa drugim, i drugi su neophodni. Samo sreća u jednoj osobi, je tuzna sreća, kratkotrajna i hirovita....kao brza kiša, poslije koje se sve brzo suši. Sreća je veća i od samog čovjeka, ona se razapinje i prenosi sa jedne osobe na drugu, a jednačine i matematika to jos nisu objasnile. Sreća je ženskog roda, i takva je po prirodi, kao i žena - blaga i dobra, požrtvovana i magična. Nekada nerazumljiva sto je i cini posebnom, kao i ženu. Sreća zahtijeva ljubav - opet kao i žena, - iskrenu ljubav bez borbe za vlast i bez pogubnog egoizma. To sve prelazi u slobodu, rađa se iz ljubavi, a zavšava se srećom, jedom srećom, jednom istinom. A kako je naći, i gdje je ona - ta sreća, to ostavljam za pametnije i mudrije od mene da objasne, ja samo znam sta je sreća, i u to sam sigurana – ispriča vjeverica kao da je čitala iz knjige.
A ona, naša glavna uloga, naša junjakinja, pogleda u nebo, i uhvati davno izgubljenu misao. Trenutak je trajao duže nego što je to ona osjetila. Stajala je pravo i stabilno, bez pokreta, i nije primjetila kako je vjeverica vještim pokretima, zgrabila oba kestena, mahnula bijelim repom i nestala u tišinu okoline.
Već sada sigurnim koracima, razmišljajući o novom pitanju, krenula je nazad, prateći potok, koji je napokon odavao svoju misterioznu nečujnost.
Kraj Četvrtog Dijela
Slobodno doba………….(10)
Tražimo odgovore na večita pitanja verujući da je jedna istina – neprokosnovena, neosporiva i često neuhvatljiva. Putujemo, zavirujemo u svaki kutak koji se nađe na putu, i koga se ne plašimo, a i dalje ne znamo šta nas sprečava da shvatimo. Osetimo istinu, ali je ne vidimo. Verujemo u nju, ali je ne pratimo. I po ko zna koji put u mom životu, tada nisam imao vremena ni motiva da tražim istinu, ili istine. Proces razmišljanja i svakodnevnice se sve na prilagođavajne novom poslu i novoj sredini.
Sve se odvijalo brzo i previdljivo u mom novom životu, u predgrađu grada Čikaga. Našao sam stan blizu posla, i već posle par meseci prvi talasi radoznalostu su se lagano smirili, i tada sam već bio u stanju da ponovo razmišljam objektivno. Svaki slobodan vikend bih seo u voz i za 30-tak minuta se našao u centru Čikaga, gde su beton i staklo zamenili prirodu, a nesrećnim beskućnicima bacamo novčiće umesto komade hleba pticama. Dok hodam bez cilja kroz kockaste tunele grada, često posmatram beskrajne mase ljudi koji prolaze oko mene, žureći negde. Setim se da sam pročitao davno kako mravi, kao pojedinci nemaju cilj niti su svesni šta rade u određenom trenutnu, ali ako gledamo čitavu koloniju, onda svi pokreti dobijaju smisao, i sve postaje savršena harmonija. Teško je poverovati da je i oko mene ista situacija, ili ja možda ne mogu da vidim tu harmoniju. Ona je vjerujem skrivena i neuhvatljiva kao i sama istina, ali postojeća. Da li su ti svi ljudi slobodni, ili nisu, to ne znam. Gubimo slobodu dobrovoljno pokušavajući da se oslobodimo od života, i tako sami sebe varamo. Bežeći od tih okova života, srljamo niz brdo, dok su kočnice svima izlizane.
Tako i ja, iako inžinjer po stuci, ne popravljam svoje kočnice, nego pratim masu, i tako ublažavam otpor vetra. Nekako mi je lakše u grupi, kao neki mrav, a ima li tu neke harmonije, to neka neko drugi traži. Meni je bilo dovoljno da gledam oštre zgrade koje seku nebo u male parčiće, oduzimajući pticama pravo na slobodan let. A šta ptice znaju, njihovo je da lete, a neba ima dovoljno.
Jedan od najlepših trenutaka je kada sednem u voz i krenem kući, u svoj stan gde staro drvo pravi hlad na balkonu. Tada kuće i svakodnevnica proleću pored prozora, a ja pokusavam da uhvatim svoje misli, isto tako brze kao i slika kroz prozor. Setim se prvih dana u Americi, i prve noći u tmurnom hotelu. Setim se crno-belog doba i prvih ostvarenih snova, gde jednostanost života briše utvrđenu liniju između romantike i patetike, zaboravljajući da je istina ta koja pravi razlike. I ponovo se setim doba rane nostalgije i zbunjenih fakultetskih dan kada nova znanja otvaraju nove vidike i kada se granice mogućeg pomeraju bez pomoći kompasa i savremene tehnologije. Setim se života u Decater-u gde su mladalački ideali zamenjeni nekim drugim, nekim većim idealima koji su stariji i od eksponata koje sam taj dan video u muzeju. I opet se setim nepoznatog i jednostavnog doba i sati provedenih pecajući na trošnom jezeru okruženom hibridnim kukurizima. Osvrnem misli i na zadnje dane mog predhodnog posla i na dobojski balkon kojeg se mnogi sećaju sa osmehom na licu. Pomislim i na Sremsku Mitrovicu, gde sam napokon nešto shvatio, i na Beograd gde sam to znanje iskoristio.
I dok razmišljam kako svako gaji svoj egoizam kao povrće u ličnoj bašti, u kojoj neko koristi hibride za bolji rod, a neko ni vodom ne zaliva, voz dolazi do svoje destinacije. Ja sanovito izlazim iz voza, a misli ostaju u njemu. Samo ponekad, i veoma retko, kada se čoveku prilika stvori, onda smo u stanju da preletimo svoj život tako brzo, bez kontrole, i premažemo svoju istoriju novom farbom po ko zna koji put. I svaki put, nova boja i nova nijansa dođe do izražaj, i sve tako dok ta išarana slika ne dobije izgled harmonije, kao i kada gledamo koloniju mrava sa odgovarajuće distance. Koja je to magična distanca, i koji ugao daje najbolji pogled...? To još ne znam, ali znam da je za to potrebna duža vožnja, i veći prozor na vozu.
Sve se odvijalo brzo i previdljivo u mom novom životu, u predgrađu grada Čikaga. Našao sam stan blizu posla, i već posle par meseci prvi talasi radoznalostu su se lagano smirili, i tada sam već bio u stanju da ponovo razmišljam objektivno. Svaki slobodan vikend bih seo u voz i za 30-tak minuta se našao u centru Čikaga, gde su beton i staklo zamenili prirodu, a nesrećnim beskućnicima bacamo novčiće umesto komade hleba pticama. Dok hodam bez cilja kroz kockaste tunele grada, često posmatram beskrajne mase ljudi koji prolaze oko mene, žureći negde. Setim se da sam pročitao davno kako mravi, kao pojedinci nemaju cilj niti su svesni šta rade u određenom trenutnu, ali ako gledamo čitavu koloniju, onda svi pokreti dobijaju smisao, i sve postaje savršena harmonija. Teško je poverovati da je i oko mene ista situacija, ili ja možda ne mogu da vidim tu harmoniju. Ona je vjerujem skrivena i neuhvatljiva kao i sama istina, ali postojeća. Da li su ti svi ljudi slobodni, ili nisu, to ne znam. Gubimo slobodu dobrovoljno pokušavajući da se oslobodimo od života, i tako sami sebe varamo. Bežeći od tih okova života, srljamo niz brdo, dok su kočnice svima izlizane.
Tako i ja, iako inžinjer po stuci, ne popravljam svoje kočnice, nego pratim masu, i tako ublažavam otpor vetra. Nekako mi je lakše u grupi, kao neki mrav, a ima li tu neke harmonije, to neka neko drugi traži. Meni je bilo dovoljno da gledam oštre zgrade koje seku nebo u male parčiće, oduzimajući pticama pravo na slobodan let. A šta ptice znaju, njihovo je da lete, a neba ima dovoljno.
Jedan od najlepših trenutaka je kada sednem u voz i krenem kući, u svoj stan gde staro drvo pravi hlad na balkonu. Tada kuće i svakodnevnica proleću pored prozora, a ja pokusavam da uhvatim svoje misli, isto tako brze kao i slika kroz prozor. Setim se prvih dana u Americi, i prve noći u tmurnom hotelu. Setim se crno-belog doba i prvih ostvarenih snova, gde jednostanost života briše utvrđenu liniju između romantike i patetike, zaboravljajući da je istina ta koja pravi razlike. I ponovo se setim doba rane nostalgije i zbunjenih fakultetskih dan kada nova znanja otvaraju nove vidike i kada se granice mogućeg pomeraju bez pomoći kompasa i savremene tehnologije. Setim se života u Decater-u gde su mladalački ideali zamenjeni nekim drugim, nekim većim idealima koji su stariji i od eksponata koje sam taj dan video u muzeju. I opet se setim nepoznatog i jednostavnog doba i sati provedenih pecajući na trošnom jezeru okruženom hibridnim kukurizima. Osvrnem misli i na zadnje dane mog predhodnog posla i na dobojski balkon kojeg se mnogi sećaju sa osmehom na licu. Pomislim i na Sremsku Mitrovicu, gde sam napokon nešto shvatio, i na Beograd gde sam to znanje iskoristio.
I dok razmišljam kako svako gaji svoj egoizam kao povrće u ličnoj bašti, u kojoj neko koristi hibride za bolji rod, a neko ni vodom ne zaliva, voz dolazi do svoje destinacije. Ja sanovito izlazim iz voza, a misli ostaju u njemu. Samo ponekad, i veoma retko, kada se čoveku prilika stvori, onda smo u stanju da preletimo svoj život tako brzo, bez kontrole, i premažemo svoju istoriju novom farbom po ko zna koji put. I svaki put, nova boja i nova nijansa dođe do izražaj, i sve tako dok ta išarana slika ne dobije izgled harmonije, kao i kada gledamo koloniju mrava sa odgovarajuće distance. Koja je to magična distanca, i koji ugao daje najbolji pogled...? To još ne znam, ali znam da je za to potrebna duža vožnja, i veći prozor na vozu.
Nepregledno doba………….(9)
Život je tekao neodređno, a ja sam brojao moje dane u Decatur-u. Kada sam stigao do 500, nešto se u meni promenilo, kao da sam se probudio iz nekog sna i shvatio da mi nešto nedostaje. Ja tada nisam znao šta mi je u stvari nedostajalo, kao što i sada ne znam, ali sam bio siguran da je vreme da se krene nedge drugo. Moje karakteristike i ne-francuski gradić Dacatur jednostavno nisu imali budućnost skupa, tako da sam veoma brzo počeo da planiram izlaznu strategiju. Moj tadašnji život se sveo na izlazke, posao koji nije bio posebno interesantan, i gledanje televizora, jer taj grad nije mogao da pruži više, jednostavno nije bio u stanju. Ja možda nisam primetio ništa više u tom gradu, ali svejedno, rezultat je bio isti, i nije niko kriv.
Ubrzo sam imao sastanak sa svojim menadzerom, i vrlo jasno sam objasnio da planiram da idem. Igrom slučaja i neobjašnjivom srećom, moj menadzer mi je ubrzo javio da postoji opcija da dobijem posao pored Čikaga.
- Čikago??? – pitao sam iznenađeno.
- Čikago – odgovorio je on pokazujući da on zna nešto što ja ne znam.
- Čikago??? – pitao sam ja opet, iako mi ni danas nije jasno zasto sam ponovio pitanje.
- Čikago – odgovorio je on ponovo, razmišljajući jesam li ja gluv ili lud.
- Pa kako to da imamo lokaciju u Čikagu? – shvatio sam da moram da promenim pitanje – Ja sam pregledao sve lokacije i nisam primetio da naša kompanija ima kancelariju u Čikagu.
- Nisam siguran o čemu se radi, ali izgleda da su zainteresovani za tebe – odgovrio je roditeljski moj menadzer.
- Čikago??? – pomislio sam u sebi, ali nisam pitao ponovo.
Mnogo kasnije sam shvatio zašto su bili zainteresovani za mene, a tačan odgovor je bio da nisu imali izbora jer niko drugi ne želi da se preseli u urbani dio gde su cene dva puta veće a plata skro ista. Ja to tada nisam znao, i nije mi bilo važno, jedino što je mene interesovalo jeste da dobijem taj posao. Več posle par dana, posetio sam moj budući posao gde sam obavio par razgovora sa vodećim ljudima. Veoma lako i ležerno objasnio sam sebe kao požrtvovanog radnika koji je speman svim silama da nauči i obavlja posao kako to samo priliči naboljim inžinjerima. Inače razgovori za dobijanje poslova su problematični u tom smislu jer čover mora da hvali samog sebe, i da priča bajke gde je on glavna uloga. Sećam se mojih prvih intervjua, još kao student, kada sam bio nesiguran i skroman po tom pitanju, ali već posle par razgovora i dobrih saveta, postigao sam nivo samohvalnosti gde ni sam sebe nisam mogao da uhvalim u laži. Jedan od glavnih aduta koje sam imao bio je to da engleski nije bio moj maternji jezik. Priča bi uglavnom išla otprilike ovako – Ja kada sam došao u ovaj novi svet, Ameriku, nisam znao engleski, ali velikim trudom i lavovskom borbom ja sam učio i upijao znanje na svakom koraku. To nije bilo baš tačno, ali to sada nije ni bitno. Svako želi da čuje kako je neko spreman da se navikne na novi posao gde je prilagođavanje pola pobede. Ja inače nisam nikada posebno učio engleski jezik, niti sam se trudio '' da upijem znanje na svakom koraku'', ja sam samo čekao i znanje engleskog je došlo samo od sebe. Nema tu nikakve mudrosti.
Posle dobro obavljene posete, vratio sam se u svoj, tada već tužni Decatur, i sve što je preostalo bilo je da čekam odgovor. Kao i što ste već predpostavili, dragi čitači mojih bilješki, odgovor je bio pozitivan i novo poglavlje u mom životu polako je uzimalo maha.
Verujem, svako u svome životu ima periode kada se promeni, nekada smo toga svesni, a nekada nismo. Nekada to tek razumemo posle, kada je promena uradila svoje, a nekada se ne okrećemo da vidimo i razumemo te promene zbog mnogo različitih razloga. Moj buduću život će biti jedna od tih promena, mada ja to naravno tada nisam znao. I nisu to velike promene, okom vidljive, to su neke blage i ponekad dosadne promene koje traju dugo, i ne dešavaju se preko noći. Kažu jednom davno mudri da ljudi imaju jedan cilj, a to je da ..., pa tako i te naše promene idu prema tom cilju.
Neki ljudi prelaze kroz brze i vidljive promene gde se sve menja preko noći, dok kod drugih to traje duže i sporije. Mnogo puta, kratke promene ne urode plodom, i čovek brzo shvati da nije dobio očekujuće nagrade. Te nagle i često hirovite promene služe kao beg od realnosti, gde čovek uzaludno pokušava nešto novo, nešto što zna da je dobro, ali kao što to uvek biva - nespremnost pobeđuje hirove, i čovek se nažalost vraća na početak.
Ja sam bio pripadnik druge vrste, gde čovek sazreva polako kao kada zeleni paradajz ostavljen na suncu polako postaje crven, i menja boju, a to nismo u stanju da primetimo. Naravno, život paradajza je na drugačijoj skali od naše, ali poenta je ista, nije se samo boja promenila, nego i unutrašnjost paradajza. Moja prva velika ''paradajz promena'' desila se u Sremskoj Mitrovici, o kojoj ja veoma rado pišem, zahvaljujući dobrim ljudima koji su bili oko mene u tom periodu. Čak sam tu i doživio moju prvu skromnu literarnu inspiraciju.
Posle nekih mesec dana, selidba je završena, a ja, ponovo novajlija i dalje pravim katastrofalne greške u engleskom jeziku, jer mi jezici nisu nikada ležali kao matematika. Uvek sam se rado vraćao kao posetilac na zabave i pecaroška skupljanja u Decatur, dok je moje novo prebivalište postajalo sve poznatije. Šta sam tražio, i šta sad tražim, pored dobrog znanja engleske gramatike, ja još uvek ne znam, ali i dalje sebe ponekad pitam: ''Čikago??? ''.
Ubrzo sam imao sastanak sa svojim menadzerom, i vrlo jasno sam objasnio da planiram da idem. Igrom slučaja i neobjašnjivom srećom, moj menadzer mi je ubrzo javio da postoji opcija da dobijem posao pored Čikaga.
- Čikago??? – pitao sam iznenađeno.
- Čikago – odgovorio je on pokazujući da on zna nešto što ja ne znam.
- Čikago??? – pitao sam ja opet, iako mi ni danas nije jasno zasto sam ponovio pitanje.
- Čikago – odgovorio je on ponovo, razmišljajući jesam li ja gluv ili lud.
- Pa kako to da imamo lokaciju u Čikagu? – shvatio sam da moram da promenim pitanje – Ja sam pregledao sve lokacije i nisam primetio da naša kompanija ima kancelariju u Čikagu.
- Nisam siguran o čemu se radi, ali izgleda da su zainteresovani za tebe – odgovrio je roditeljski moj menadzer.
- Čikago??? – pomislio sam u sebi, ali nisam pitao ponovo.
Mnogo kasnije sam shvatio zašto su bili zainteresovani za mene, a tačan odgovor je bio da nisu imali izbora jer niko drugi ne želi da se preseli u urbani dio gde su cene dva puta veće a plata skro ista. Ja to tada nisam znao, i nije mi bilo važno, jedino što je mene interesovalo jeste da dobijem taj posao. Več posle par dana, posetio sam moj budući posao gde sam obavio par razgovora sa vodećim ljudima. Veoma lako i ležerno objasnio sam sebe kao požrtvovanog radnika koji je speman svim silama da nauči i obavlja posao kako to samo priliči naboljim inžinjerima. Inače razgovori za dobijanje poslova su problematični u tom smislu jer čover mora da hvali samog sebe, i da priča bajke gde je on glavna uloga. Sećam se mojih prvih intervjua, još kao student, kada sam bio nesiguran i skroman po tom pitanju, ali već posle par razgovora i dobrih saveta, postigao sam nivo samohvalnosti gde ni sam sebe nisam mogao da uhvalim u laži. Jedan od glavnih aduta koje sam imao bio je to da engleski nije bio moj maternji jezik. Priča bi uglavnom išla otprilike ovako – Ja kada sam došao u ovaj novi svet, Ameriku, nisam znao engleski, ali velikim trudom i lavovskom borbom ja sam učio i upijao znanje na svakom koraku. To nije bilo baš tačno, ali to sada nije ni bitno. Svako želi da čuje kako je neko spreman da se navikne na novi posao gde je prilagođavanje pola pobede. Ja inače nisam nikada posebno učio engleski jezik, niti sam se trudio '' da upijem znanje na svakom koraku'', ja sam samo čekao i znanje engleskog je došlo samo od sebe. Nema tu nikakve mudrosti.
Posle dobro obavljene posete, vratio sam se u svoj, tada već tužni Decatur, i sve što je preostalo bilo je da čekam odgovor. Kao i što ste već predpostavili, dragi čitači mojih bilješki, odgovor je bio pozitivan i novo poglavlje u mom životu polako je uzimalo maha.
Verujem, svako u svome životu ima periode kada se promeni, nekada smo toga svesni, a nekada nismo. Nekada to tek razumemo posle, kada je promena uradila svoje, a nekada se ne okrećemo da vidimo i razumemo te promene zbog mnogo različitih razloga. Moj buduću život će biti jedna od tih promena, mada ja to naravno tada nisam znao. I nisu to velike promene, okom vidljive, to su neke blage i ponekad dosadne promene koje traju dugo, i ne dešavaju se preko noći. Kažu jednom davno mudri da ljudi imaju jedan cilj, a to je da ..., pa tako i te naše promene idu prema tom cilju.
Neki ljudi prelaze kroz brze i vidljive promene gde se sve menja preko noći, dok kod drugih to traje duže i sporije. Mnogo puta, kratke promene ne urode plodom, i čovek brzo shvati da nije dobio očekujuće nagrade. Te nagle i često hirovite promene služe kao beg od realnosti, gde čovek uzaludno pokušava nešto novo, nešto što zna da je dobro, ali kao što to uvek biva - nespremnost pobeđuje hirove, i čovek se nažalost vraća na početak.
Ja sam bio pripadnik druge vrste, gde čovek sazreva polako kao kada zeleni paradajz ostavljen na suncu polako postaje crven, i menja boju, a to nismo u stanju da primetimo. Naravno, život paradajza je na drugačijoj skali od naše, ali poenta je ista, nije se samo boja promenila, nego i unutrašnjost paradajza. Moja prva velika ''paradajz promena'' desila se u Sremskoj Mitrovici, o kojoj ja veoma rado pišem, zahvaljujući dobrim ljudima koji su bili oko mene u tom periodu. Čak sam tu i doživio moju prvu skromnu literarnu inspiraciju.
Posle nekih mesec dana, selidba je završena, a ja, ponovo novajlija i dalje pravim katastrofalne greške u engleskom jeziku, jer mi jezici nisu nikada ležali kao matematika. Uvek sam se rado vraćao kao posetilac na zabave i pecaroška skupljanja u Decatur, dok je moje novo prebivalište postajalo sve poznatije. Šta sam tražio, i šta sad tražim, pored dobrog znanja engleske gramatike, ja još uvek ne znam, ali i dalje sebe ponekad pitam: ''Čikago??? ''.
Pregledno doba………….(8)
Lomim sećanja kao mladu bukovinu, a izlomljeni delovi padaju na različite strane. Ja ih slažem u neke nove slike, moje slike, u kojima ni Anštajn ne razume jednačine. Sve sami isparčani komadi prošlosti koji su bez razloga i početka - bez zaključka i kraja, samo parčići moje lične istorije lebde kao ispisani listovi papira prateći vetar. A vetar, po običaju nepredvidiv i tvrdoglav, putuje svojim poslom bez mog odobrenja.
Jedan od tih listova je prelazio is sadašnjosti u moju skromnu istoriju ziveći u malom gradu Decatur-u, okružen kukuruznjacima i smradom fabrika. Koliko će taj list da lebdi kasnije, ja tada nisam znao, ali sam bio siguran da korporacijski život i nije toliko loš iako je skrećivao rečenice na dotičnom listu. Pristojna zarada, prilično lagodan život, zdravstveno osiguranje, društveni status i mogućnost napredovanja....sve su to bile posledice prirodnog toka života koji sam odabrao. Mogućnosti su nebrojene, i čovek se oseća zadovoljnim.
Ponekad dok sedim na poslu i gledam u ekran posmatrajući brojeve, misli odlutaju, samostalne kao planinska ptica. Onda stane, ta ptica, i zgrabi jedan od listova, nasumice ber reda i pravila, i tada vreme gubi smisao, potoci teku uzbrdo, a Anštajn konačno odustaje od nauke. Jedan od tih momenata, koji su svima nama poznati, me je udario za vreme sastanka gdje mnoštvo nas, korporacijskih brojeva, sedi i zrađuje platu. Tema mora da je bila trivialna, verovatno o nekim datumima ili novim mašinama koje treba da popravimo, i samo nekolicina je učestvovala u razgovoru, a par nas je lutalo, neki svesno a neki ne. Ja sam lutao zadovoljno i planinska ptica me je odvela do mojiih ranih dobojskih dana i jednog balkona. Na prvi, a verujem i na drugi pogled, bio je to jedan običan, mali i skroman balkon, kao i svi ostali balkoni. Ako se dobro sećam, on je bivstvovao na trećem spratu ponosno gledajući na ''Tri trafike'', što je predstavljalo jedno od glavnih mesta za skupljanje našeg malog grada. Svi ostali balkoni Doboja su verovali da su ravnopravni, ali nisu znali da greše, jer ovaj balkon je bio poseban – na njemu sam ja proveo beskonačne sate posmatrajući. Stotine ostalih bakona i balkončića bili su samo rupe ili izbočine u kockama od cigli, samo je jedan balkon – BALKON.
Sedeli smo tako, na balkonu, skoro svaki dan jedno vreme moje egzistencije i posmatrali i razgovarali kao što rekoh prije. Sve što se dešavalo, sve što je značajno moglo se videti i osetiti sa tog balkona. To je bio prozor u svet. Mali svet priznajem, ali nije trebao veći. Doba balkona je bilo ludo vreme bez cilja i navika. Sve je bilo moguće mada nismo ni znali šta znači reč ''mogućnost'', a da budem iskeren, nikoga nije ni zanimalo. Živeli smo povremeno, brže i od samog zvuka, boreći se za status i dio male dobojske slave. Postajala su tu neka nepisana pravila gde svako zna ko je ili ko bi trebao da bude, ali kao i u svakoj priči, pravila se ruše i stvaraju se nova. Svi naši životi su bili upakovani u jedan samostalani tok, i to nas je činilo dio nekog malog kosmosa, koji je bio izgrađen iz početka bez uticaja spoljašnjih sila. Sve se izgradilo samo od sebe, a mi, osobe slobodne volje gradili smo svoje delove tog nesvakidašnjeg sistema bez radnog iskustva. Nije nam mnogo trebalo, slobodna klupa u oguljenom parku, istrošena gitara sa različitim žicama, i flaša rakije. Već ubrzo, obična klupa pod starim hrastom postaje staromodna diskoteka pod otvorenim nebom gde prosti akordi dragog Šobića pokreću novopridošlu masu.
Sedeći na balkonu sa veoma dragim osobama, gledali smo ljude kako prolaze ispod nas, nekome mahnemo ako je zaslužio, a nekome ne. Sadašnje mobilne poruke upražnjavale su na drugačiji način. Blagi pokret ruke prema licu sa dva prsta je značio – Imaš cigaru? Raširene ruke sa slegnutim ramenima – Gde si do sada, čekam te čitav dan! Viskoko podignuti kažiprst – Sad ću da siđem, sačekaj!
Gradili smo prijateljstva, pili kafe, raspravljali o muzici, prepričavali događaje, sve na tom balkonu koji je ponosno stajao vodeći brigu da se svi pojave u određeno vreme u gradu. Sve brige ovoga sveta su nestajale u prah na toj visini, čekajući da se vratimo na gradsku nadmorsku visinu gde su početak i kraj jedna reč. Balkon je posebno dobijao na vrednosti tokom ranog proleća, ili jeseni kada se vidljivost povećavala sa «Tri trafike» na bližu polovinu parka , kada čovek nema potrebu ni da izađe u grad je se oseća blizu.
Čitam sa belog lista prošlosti kada začuh svoje ime, i trznem se kao iz sna i pogledam oko sebe. Ista dosadna prezentacija na platnu u uglu sobe, razgledam ljude oko sebe kao da ih prvi put vidim, i sa sigurnosću kažem: ''Radim na tome, verujem da će da bude kompletirano sledeće sedmice''. Završavamo sastanak, vraćamo se na svoja radna mesta, a moja planinska ptica je već odlepršala nekom drugom, dok se Anštajn već uveliko bavi poljoprivredom.
Nisam tada ni primetio da se moj list iz Decatur-a napunio kratkim rečenicama, mada još uvek ne umem da pročitam šta piše na njemu. Valjda treba neko vreme da prođe dok ne dođem u stanje da prevedem, i razumem taj izlomljeni komad. Ne žurim, znam da će planinska ptica doletiti ponovo kada se najmanje nadam. Tada ću da budem negde drugo, možda piskarajući neke beleške, i sklapajući delove mlade bukovine razbacane kao reči dragih prijatelja.
P.S. Unapred se izvinjavam svim balkonima Doboja. Ovo je samo moja priča, i ja imam samo jedan balkon, a vi, ostali balkoni, tražite svoje priče.
Jedan od tih listova je prelazio is sadašnjosti u moju skromnu istoriju ziveći u malom gradu Decatur-u, okružen kukuruznjacima i smradom fabrika. Koliko će taj list da lebdi kasnije, ja tada nisam znao, ali sam bio siguran da korporacijski život i nije toliko loš iako je skrećivao rečenice na dotičnom listu. Pristojna zarada, prilično lagodan život, zdravstveno osiguranje, društveni status i mogućnost napredovanja....sve su to bile posledice prirodnog toka života koji sam odabrao. Mogućnosti su nebrojene, i čovek se oseća zadovoljnim.
Ponekad dok sedim na poslu i gledam u ekran posmatrajući brojeve, misli odlutaju, samostalne kao planinska ptica. Onda stane, ta ptica, i zgrabi jedan od listova, nasumice ber reda i pravila, i tada vreme gubi smisao, potoci teku uzbrdo, a Anštajn konačno odustaje od nauke. Jedan od tih momenata, koji su svima nama poznati, me je udario za vreme sastanka gdje mnoštvo nas, korporacijskih brojeva, sedi i zrađuje platu. Tema mora da je bila trivialna, verovatno o nekim datumima ili novim mašinama koje treba da popravimo, i samo nekolicina je učestvovala u razgovoru, a par nas je lutalo, neki svesno a neki ne. Ja sam lutao zadovoljno i planinska ptica me je odvela do mojiih ranih dobojskih dana i jednog balkona. Na prvi, a verujem i na drugi pogled, bio je to jedan običan, mali i skroman balkon, kao i svi ostali balkoni. Ako se dobro sećam, on je bivstvovao na trećem spratu ponosno gledajući na ''Tri trafike'', što je predstavljalo jedno od glavnih mesta za skupljanje našeg malog grada. Svi ostali balkoni Doboja su verovali da su ravnopravni, ali nisu znali da greše, jer ovaj balkon je bio poseban – na njemu sam ja proveo beskonačne sate posmatrajući. Stotine ostalih bakona i balkončića bili su samo rupe ili izbočine u kockama od cigli, samo je jedan balkon – BALKON.
Sedeli smo tako, na balkonu, skoro svaki dan jedno vreme moje egzistencije i posmatrali i razgovarali kao što rekoh prije. Sve što se dešavalo, sve što je značajno moglo se videti i osetiti sa tog balkona. To je bio prozor u svet. Mali svet priznajem, ali nije trebao veći. Doba balkona je bilo ludo vreme bez cilja i navika. Sve je bilo moguće mada nismo ni znali šta znači reč ''mogućnost'', a da budem iskeren, nikoga nije ni zanimalo. Živeli smo povremeno, brže i od samog zvuka, boreći se za status i dio male dobojske slave. Postajala su tu neka nepisana pravila gde svako zna ko je ili ko bi trebao da bude, ali kao i u svakoj priči, pravila se ruše i stvaraju se nova. Svi naši životi su bili upakovani u jedan samostalani tok, i to nas je činilo dio nekog malog kosmosa, koji je bio izgrađen iz početka bez uticaja spoljašnjih sila. Sve se izgradilo samo od sebe, a mi, osobe slobodne volje gradili smo svoje delove tog nesvakidašnjeg sistema bez radnog iskustva. Nije nam mnogo trebalo, slobodna klupa u oguljenom parku, istrošena gitara sa različitim žicama, i flaša rakije. Već ubrzo, obična klupa pod starim hrastom postaje staromodna diskoteka pod otvorenim nebom gde prosti akordi dragog Šobića pokreću novopridošlu masu.
Sedeći na balkonu sa veoma dragim osobama, gledali smo ljude kako prolaze ispod nas, nekome mahnemo ako je zaslužio, a nekome ne. Sadašnje mobilne poruke upražnjavale su na drugačiji način. Blagi pokret ruke prema licu sa dva prsta je značio – Imaš cigaru? Raširene ruke sa slegnutim ramenima – Gde si do sada, čekam te čitav dan! Viskoko podignuti kažiprst – Sad ću da siđem, sačekaj!
Gradili smo prijateljstva, pili kafe, raspravljali o muzici, prepričavali događaje, sve na tom balkonu koji je ponosno stajao vodeći brigu da se svi pojave u određeno vreme u gradu. Sve brige ovoga sveta su nestajale u prah na toj visini, čekajući da se vratimo na gradsku nadmorsku visinu gde su početak i kraj jedna reč. Balkon je posebno dobijao na vrednosti tokom ranog proleća, ili jeseni kada se vidljivost povećavala sa «Tri trafike» na bližu polovinu parka , kada čovek nema potrebu ni da izađe u grad je se oseća blizu.
Čitam sa belog lista prošlosti kada začuh svoje ime, i trznem se kao iz sna i pogledam oko sebe. Ista dosadna prezentacija na platnu u uglu sobe, razgledam ljude oko sebe kao da ih prvi put vidim, i sa sigurnosću kažem: ''Radim na tome, verujem da će da bude kompletirano sledeće sedmice''. Završavamo sastanak, vraćamo se na svoja radna mesta, a moja planinska ptica je već odlepršala nekom drugom, dok se Anštajn već uveliko bavi poljoprivredom.
Nisam tada ni primetio da se moj list iz Decatur-a napunio kratkim rečenicama, mada još uvek ne umem da pročitam šta piše na njemu. Valjda treba neko vreme da prođe dok ne dođem u stanje da prevedem, i razumem taj izlomljeni komad. Ne žurim, znam da će planinska ptica doletiti ponovo kada se najmanje nadam. Tada ću da budem negde drugo, možda piskarajući neke beleške, i sklapajući delove mlade bukovine razbacane kao reči dragih prijatelja.
P.S. Unapred se izvinjavam svim balkonima Doboja. Ovo je samo moja priča, i ja imam samo jedan balkon, a vi, ostali balkoni, tražite svoje priče.
Jednostavno doba………….(7)
Misli lete kao da neveruju gravitaciji, uvek novi pravac, uvek novi ugao. I uglavnom lete nazad – prema prošlosti, kada se umore od budućnosti. Tako i ja, kopam po svojoj skromnoj prošlosti od ilovače sa belim rukavicama, a još nisam ni rukave dobro zasukao. Mozda treba da se vratim na kopanje tuđih prošlosti, nekako mi dođe lakše, jednostavnije, sve je na površini i sve je lakše vidljivo. I što više čaprkam, sve više vidim, ali sve je veća površina, tako da matematički govoreći – sve manje znam.
Zemlja se natapala istom kišom po ko zna koji put, a moji dani u malom gradiću Decatur-u stapali su se u jednu sliku, bez krivih linija, i bez novih boja. Sve je teklo onako kako je teklo i jučer. Društveni život je bio zavidnom nivou, svaki vikend novo izlaženje, svaki dan posle vikenda, stari mamurluk i neispavanost. Biti stranac sa ruskim akcentom u gradu, gde većina stanovništva nikada nije ni bila izvan tog grada, a da ne pričam o drugim državama, i nije bilo toliko loše. To je bio jedan od mojih aduta pričajući evropske priče devojkama Decatur-a, o slobodi Evrope, i dugim godišnjim odmorima. Čak smo i svi počeli da nazdravljamo sa ''Živeli'', i govorili smo jedno drugima ''Zdravo''.
Na poslu, svi mi mladi novopočeni brojevi naše korporacije gledali smo naše menadzere i planirali kako da dođemo do njihove kancelarije. Svi smo učili i gradili potrebne veštine da i i mi, jedan dan sednemo u te lepe i velike kancelarije, a ne da radimo u kockama od kartona gdje covek ne može ni da dremne posle ručka. Na stotine, nas, čitava vojska novopridošlih i novopečenih korporacijskih intelektualaca gledamo u ekrane kompjutera, i sastajemo se po svakodnevnim sastancima. Često se prošetamo po kancelarijama, odmerimo neku novu devojku koja je tek počela da radi tu, ili prozborimo o nekom novom traču gde neki glavni junak naše kompanije ide na neku novu poziciju. I ko više zna ljudi i ko ima više besmislenih informacija, taj je vredniji u našim očima.
Naravno, bilo je tu i dosta lepih događaja u čitavoj toj prepakovanoj sitaciji. Bilo je tu par nas koji smo i dalje ostali nepobedivi buntovnici u duši, uvak tražeći novi smisao u svemu tome. Svakog petka, jedna od obaveza je bilo da se svrati u lokalni kafić, koji je igrom slučaja baš lociran nekih 500 metara od naše zgrade. Tu smo se mi skupljali, lokalna inteligencija, i pričali o pecanju, i sezoni lova (inace tamo svi love i pecaju), ili opet o toj novoj devojki koja je tek počela da radi taj ponedeljak. Taj kafić je bi veoma prostran, sa nekih 10-15 bilijarskih stolova u sredini, i prilično velikim prostorom oko bara gde se mi uglavnom smestimo. Spojimo sedam ili osam stolova zajedno pa besedimo. Pijemo jeftino američko pivo koje se uglavnom naručuje u velikim kriglama, pušimo cigaru za cigarom i planiramo veče. Tu nije bilo prozora, tako da se čoveku nekada čini kao da sedi u nekoj mračnoj kocki koje je vreme već odavno prestalo da posećuje. To je bio samo početak večeri, za one koji prežive u stabilnom stanju naravno. Bilo je i takvih kojima je ovo bilo sve sto će doživeti i sećati se te večeri. Oni će se samo probuditi u svojim kućama ili na svojm stepenicama sledećeg jutra, i bez sećanja pogledati oko sebe kao da su tu prvi put dok ponavljaju iste reči po ko zna koji put: ''Hmmm''. Ni češanje po glavi ni jak doručak neće biti dovoljno da se vrati znanje prošlog dana. Samo šaljiv razgovor u ponedeljak za vreme ručka može da objasni misteriozne događaje prohujalog vikenda. Ja sam inače opstajao duže, za mene par dobrih razgovora uz koju čašu piva nije bilo dovoljno a dugo čekani petak. Već posle par sati pripreme, nastavljali smo pohod na sve četiri kafica koja su se nalazila u centru Decatura.
Bilo je to trošno, ali i vredno vreme moga života. Još jedan dokaz koji pokazuje da su ljudi mnogo prirodniji i mnogo bolji što su jednostavniji. Od starih veterana naše struke do mladih poletaraca sa neopeglanim košuljama, svi su to uglavnom bili pitomi i dobroćudni ljudi, bez velikih bespotrebnih emocija i šarenih objašnjavanja. Za njihovo dobro, taj virus duševne globalizacije nije zarazio sve te ljude, kod njih je i dalje ostalo nešto o sto mi svi imamo ali i dalje sanjamo o tome.
Jedan od tih dobrodušnih veterana koji je radi sa nama pravio je godišnji piknik na njegovom jezeru gde se skupe odabrani ljudi i provedu čitav dan i noć pecajući. Ja sam bi privilegovan da budem pozvan svake godine na ovaj vrlo prost, ali i cenjen događaj. Sistem je bio vrlo jednostavan, svi uzmemo odmor taj dan, inače petak, i pojavimo se na toj livadi, u sredini kukuruznih polja, pored jezera koje i nije bilo nešto posebno, nekih 300-400 metara u dužinu i 100 metara širine. Svi ponesemo vreće za spavanje, veliku količinu piva, ko ima štapove za pecanje i to je to. Iako sam pecao kao mali svakodnevno na kristalno čistoj reci Krivaji kao mali, ovo je sve za mene bilo novo iskustvo, a pogotovo da ribu koju upecamo nemozemo ni da jedemo jer su sva jezera zagađena od hemikalija koje se koriste za uzgajanje genetski modifovanog kukuruza. Do ribe nam nije ni bilo, jer je jedna osoba uvek stražarila pored roštilja gde se hrana pravila bez prekida. Bili su to lepi trenutci, svako peca, priča svoje događaje, pije se pivo, i naravno za kraj rakija od šljive. To je bi jedan od mojih poklona čitavom događaju, što je već postalo i tradicija posle par godina. Kada noć padne, tamnija od kafica u koji odlazimo petkom, tada sednemo oko velike svetle vatre u koju svi gledamo zbog ko zna koje razloga, onda šljiva krene uokolo, od ruke do ruke. Svi novi članovi ovog privremenog pecaroškog kluba su primorani pa probaju barem jednom to cudnovato piće sa brdovitog Balkan, dok ostali, već upoznati sa snagom ovog ploda od šljive, popiju gutljaj i nastave da gledaju u vatru. Ponekad, prospemo malo po vatri da vidimo opet novi bljesak, što je uglavnom propraćeno novom šalom objašnjavajući kako je ovo ipak čisti alkohol ili tako nešto. Što pivo nije moglo da uspava, šljiva pošamara veoma brzo, onda reči gube na brzini, a snaga zapažanja dramtično pada. I dok vatra polako gubi bitku sa nadmoćnom noći, a mi umorni pecaroši, odlazimo u šatore, zavlačimo se u vreće za spavanje, kao nekada u Zaječaru, i polako se rastajemo sa današnjicom.
Ujutro, izlazimo iz šatora kao vjeverice kroz prozore u prosloj priči, a neupecane ribe se zadovoljno smeškaju na našu nesposobnost što nama i ne znači mnogo. Te ribe su kao neki nepobedivi buntovnici u duši, a mi njih i ne primećujemo. Već posle doručka, svako kupi svoje stvari, i lagano krećemo u stvarnost. Do godine.
Ponekad i skinem te bele rukavice i zavrnem rukave pa kopam. I setim se prvih dana kada čovek krene iz pocetka, od nule, i shvatim da smo uvek na pocetku i na nekoj imaginarnoj nuli. Izgleda kao da se ta nula pomera sa nama, uvek nas prati, i nikako da se pomerimo od nje. A da nema nule, gde bi onda išli i po čemu bi onda kopali? Ipak, gledajući svoju sliku bez šarenih boja i bez krivih linija, znam da se pomeram i da rastem, i da novih početaka nema, sve su to nove nule, a koliko je vredna jedna nula – nulta je to vrednost.
Beži nulo, i čekaj svoj red.
Zemlja se natapala istom kišom po ko zna koji put, a moji dani u malom gradiću Decatur-u stapali su se u jednu sliku, bez krivih linija, i bez novih boja. Sve je teklo onako kako je teklo i jučer. Društveni život je bio zavidnom nivou, svaki vikend novo izlaženje, svaki dan posle vikenda, stari mamurluk i neispavanost. Biti stranac sa ruskim akcentom u gradu, gde većina stanovništva nikada nije ni bila izvan tog grada, a da ne pričam o drugim državama, i nije bilo toliko loše. To je bio jedan od mojih aduta pričajući evropske priče devojkama Decatur-a, o slobodi Evrope, i dugim godišnjim odmorima. Čak smo i svi počeli da nazdravljamo sa ''Živeli'', i govorili smo jedno drugima ''Zdravo''.
Na poslu, svi mi mladi novopočeni brojevi naše korporacije gledali smo naše menadzere i planirali kako da dođemo do njihove kancelarije. Svi smo učili i gradili potrebne veštine da i i mi, jedan dan sednemo u te lepe i velike kancelarije, a ne da radimo u kockama od kartona gdje covek ne može ni da dremne posle ručka. Na stotine, nas, čitava vojska novopridošlih i novopečenih korporacijskih intelektualaca gledamo u ekrane kompjutera, i sastajemo se po svakodnevnim sastancima. Često se prošetamo po kancelarijama, odmerimo neku novu devojku koja je tek počela da radi tu, ili prozborimo o nekom novom traču gde neki glavni junak naše kompanije ide na neku novu poziciju. I ko više zna ljudi i ko ima više besmislenih informacija, taj je vredniji u našim očima.
Naravno, bilo je tu i dosta lepih događaja u čitavoj toj prepakovanoj sitaciji. Bilo je tu par nas koji smo i dalje ostali nepobedivi buntovnici u duši, uvak tražeći novi smisao u svemu tome. Svakog petka, jedna od obaveza je bilo da se svrati u lokalni kafić, koji je igrom slučaja baš lociran nekih 500 metara od naše zgrade. Tu smo se mi skupljali, lokalna inteligencija, i pričali o pecanju, i sezoni lova (inace tamo svi love i pecaju), ili opet o toj novoj devojki koja je tek počela da radi taj ponedeljak. Taj kafić je bi veoma prostran, sa nekih 10-15 bilijarskih stolova u sredini, i prilično velikim prostorom oko bara gde se mi uglavnom smestimo. Spojimo sedam ili osam stolova zajedno pa besedimo. Pijemo jeftino američko pivo koje se uglavnom naručuje u velikim kriglama, pušimo cigaru za cigarom i planiramo veče. Tu nije bilo prozora, tako da se čoveku nekada čini kao da sedi u nekoj mračnoj kocki koje je vreme već odavno prestalo da posećuje. To je bio samo početak večeri, za one koji prežive u stabilnom stanju naravno. Bilo je i takvih kojima je ovo bilo sve sto će doživeti i sećati se te večeri. Oni će se samo probuditi u svojim kućama ili na svojm stepenicama sledećeg jutra, i bez sećanja pogledati oko sebe kao da su tu prvi put dok ponavljaju iste reči po ko zna koji put: ''Hmmm''. Ni češanje po glavi ni jak doručak neće biti dovoljno da se vrati znanje prošlog dana. Samo šaljiv razgovor u ponedeljak za vreme ručka može da objasni misteriozne događaje prohujalog vikenda. Ja sam inače opstajao duže, za mene par dobrih razgovora uz koju čašu piva nije bilo dovoljno a dugo čekani petak. Već posle par sati pripreme, nastavljali smo pohod na sve četiri kafica koja su se nalazila u centru Decatura.
Bilo je to trošno, ali i vredno vreme moga života. Još jedan dokaz koji pokazuje da su ljudi mnogo prirodniji i mnogo bolji što su jednostavniji. Od starih veterana naše struke do mladih poletaraca sa neopeglanim košuljama, svi su to uglavnom bili pitomi i dobroćudni ljudi, bez velikih bespotrebnih emocija i šarenih objašnjavanja. Za njihovo dobro, taj virus duševne globalizacije nije zarazio sve te ljude, kod njih je i dalje ostalo nešto o sto mi svi imamo ali i dalje sanjamo o tome.
Jedan od tih dobrodušnih veterana koji je radi sa nama pravio je godišnji piknik na njegovom jezeru gde se skupe odabrani ljudi i provedu čitav dan i noć pecajući. Ja sam bi privilegovan da budem pozvan svake godine na ovaj vrlo prost, ali i cenjen događaj. Sistem je bio vrlo jednostavan, svi uzmemo odmor taj dan, inače petak, i pojavimo se na toj livadi, u sredini kukuruznih polja, pored jezera koje i nije bilo nešto posebno, nekih 300-400 metara u dužinu i 100 metara širine. Svi ponesemo vreće za spavanje, veliku količinu piva, ko ima štapove za pecanje i to je to. Iako sam pecao kao mali svakodnevno na kristalno čistoj reci Krivaji kao mali, ovo je sve za mene bilo novo iskustvo, a pogotovo da ribu koju upecamo nemozemo ni da jedemo jer su sva jezera zagađena od hemikalija koje se koriste za uzgajanje genetski modifovanog kukuruza. Do ribe nam nije ni bilo, jer je jedna osoba uvek stražarila pored roštilja gde se hrana pravila bez prekida. Bili su to lepi trenutci, svako peca, priča svoje događaje, pije se pivo, i naravno za kraj rakija od šljive. To je bi jedan od mojih poklona čitavom događaju, što je već postalo i tradicija posle par godina. Kada noć padne, tamnija od kafica u koji odlazimo petkom, tada sednemo oko velike svetle vatre u koju svi gledamo zbog ko zna koje razloga, onda šljiva krene uokolo, od ruke do ruke. Svi novi članovi ovog privremenog pecaroškog kluba su primorani pa probaju barem jednom to cudnovato piće sa brdovitog Balkan, dok ostali, već upoznati sa snagom ovog ploda od šljive, popiju gutljaj i nastave da gledaju u vatru. Ponekad, prospemo malo po vatri da vidimo opet novi bljesak, što je uglavnom propraćeno novom šalom objašnjavajući kako je ovo ipak čisti alkohol ili tako nešto. Što pivo nije moglo da uspava, šljiva pošamara veoma brzo, onda reči gube na brzini, a snaga zapažanja dramtično pada. I dok vatra polako gubi bitku sa nadmoćnom noći, a mi umorni pecaroši, odlazimo u šatore, zavlačimo se u vreće za spavanje, kao nekada u Zaječaru, i polako se rastajemo sa današnjicom.
Ujutro, izlazimo iz šatora kao vjeverice kroz prozore u prosloj priči, a neupecane ribe se zadovoljno smeškaju na našu nesposobnost što nama i ne znači mnogo. Te ribe su kao neki nepobedivi buntovnici u duši, a mi njih i ne primećujemo. Već posle doručka, svako kupi svoje stvari, i lagano krećemo u stvarnost. Do godine.
Ponekad i skinem te bele rukavice i zavrnem rukave pa kopam. I setim se prvih dana kada čovek krene iz pocetka, od nule, i shvatim da smo uvek na pocetku i na nekoj imaginarnoj nuli. Izgleda kao da se ta nula pomera sa nama, uvek nas prati, i nikako da se pomerimo od nje. A da nema nule, gde bi onda išli i po čemu bi onda kopali? Ipak, gledajući svoju sliku bez šarenih boja i bez krivih linija, znam da se pomeram i da rastem, i da novih početaka nema, sve su to nove nule, a koliko je vredna jedna nula – nulta je to vrednost.
Beži nulo, i čekaj svoj red.
Još jedno nepoznato doba………….(6)
Čekao sam pošiljku koja mi mnogo znači. Kao da ta pošiljka donosi neku novu sreću, nešto novo i nepoznato. U svom novom prebivalištu živeo sam u apartmanu broj 303, i svaki dan bih nestrpljivo pogledao poštanske nalepnice na glavnim vratima, gde su poštari ostavljali poruke o pošiljkama koje su dostavljene toga dana. Vraćajući se sa posla svaki dan, sa velikim nestrpljenjem, trazio sam broj 303 na glavnim vratima. I tako iz dana u dan – čekam i nadam se. Nekada, ali samo nekada, pomislim da čekam moju sreću, tu sreću koja će da smiri moju nemirnu dušu i poravna izrovane brežuljke moje lične slobode.
Vozio sam se kući, i bio je jedan od onih dana koji ostaju u našoj glavi kao apstraktni crtež sa brzim linijama malog komada uglja, gdje i otisci prstiju ostaju vidljivi. Kiša je padala kao se se da žuri negdje, a ja sam kao i svaki predhodni dan žurio kući da bacim pogled na glavna vrata. Nije trebalo mnogo vremena, a već sam uvežbanim hitrim pokretima doskočio do famoznih glavnih vrata primetivši par novih poštarskih nalepnica. Brzinom jastreba pogledao sam brojeve stanova i jedan broj je pogodio moju moždanu ćaliju, gde su se i oči ubrzo fokusirale. Na moju nesreću, pročitao sam broj 304. Još uzbuđen od čitave situacije, i neshvatajući šta se dešava rekoh sebi – ZAMALO.
Moji dani u malom gradiću Decatur-u tekli su kao potok koji se ne utapa u reku ili more, nego traži uvek nova kukuruzna polja sa malim strminama, i dalekom preglednošću.
I šta je ljudska nemoć, kada radimo sve što najbolje možemo a rezultati ne pokazuju naša očekivanja. Igrom slučaja i sudbine, jedan od tih nemoćnih ljudi je bio i moj menadzer u kompaniji. To je bio čovek dečije duše, praznog izgleda - neki bi rekli da se ne sećaju ni kako izgleda posle par sastanaka sa tom nesretnom osobom. Hodao je pognute glave, kao da uvek žali za nekim, mada smo mi znala da su to bile njegove misli koje su otežale njegovu glavu. Iako tek u svojim četrdesetim, izgledao je mnogo stariji, zahvaljujući njegovom izmučenom licu, i nezgrapnim pokretima. Kao i što pomenuh prije, nikada nisam primetio ljudsku nemoć tako izrazitu kao sa tom blagom, ali i nesposobnom osobom. Čovek ne želi, ali mora da se upita kako je on proveo svoj život, a gde su odgovori, to ne treba da zna.
O slobodi čoveka, ili njegovim umu nekada i netreba raspravljati, ali o istinskoj dobroti vredi dati par reči. Tako i naš nesretni subjekt ispoljava tu istinsku dobrotu, koja se retko nalazi ne samo širom korporacija Amerike, gde njegove ličnosti uglavnom prebivaju, nego i u idiličnim selima naše prlošlosti. Veoma je teško oceniti, ili rasuđivati o dobroti o kojoj mnogi nisu u stanju ni da osete, a pogotovo naš junak koji možda nije bio ni svestan svoje sitacija. Pokušavao je on svim silama da učina sve što treba, ali svaki put je to prouzrokovalo nove probleme, i pokazivala na nove greške. Toliko dobre volje a loših rezultata čovek ne sreće svakodnevno. Neko može da pomisli da je kazna za njega da donosi odluke, a čija je kazna, to mi ne znamo.
Razmatrajuću čitav ljudski život dolazimo do zaključka da jedino deca imaju istinsku slobodu, a mi kao već stasale individue težimo za tom istom slobodom koju smo imali kao deca. Tražimo tu slobodu, i zahtevamo da je to svesna sloboda, i ništa manje od toga ne prihvatamo. Tako i on, već dragi nam junak, zahteva rezultate njegove dobrote, a život oko njega piše svoju pripovetku i nalazi uvek nove odgovore. Vazduh ima drugačiju težinu oko njega, a ko ima volje da nosi tuđu težinu – blago njemu.
I pucaju mladalački ideali na četvrine kao matematički razlomci okovani u ledu, a mi to sve gledamo u toplim rukavicama. Kao i slonovi, uvek se vraćamo na isti izvor, i pitamo: ''Možda je i naša sreća kao i moja pošiljka zamalo došla, a mozda nisam ni trebao da čekam tu pošiljku''. A šta je odgovor, ne znam, a vi prosudite sami.
Pripovjetka o njoj
Dio III
Bila je, i jos uvijek jeste brzih misli i trapavog pogleda. Tako joj je tekao i današnji dan – iščekivajući nesto.
Otvorila je, nadajući, se prozor, ali vjetra više nije bilo.
Praznina kao blaga tišina pokrila je sobu naše junakinje, a ona, nije marila za tišinu.
Kraj Trećeg Dijela
Vozio sam se kući, i bio je jedan od onih dana koji ostaju u našoj glavi kao apstraktni crtež sa brzim linijama malog komada uglja, gdje i otisci prstiju ostaju vidljivi. Kiša je padala kao se se da žuri negdje, a ja sam kao i svaki predhodni dan žurio kući da bacim pogled na glavna vrata. Nije trebalo mnogo vremena, a već sam uvežbanim hitrim pokretima doskočio do famoznih glavnih vrata primetivši par novih poštarskih nalepnica. Brzinom jastreba pogledao sam brojeve stanova i jedan broj je pogodio moju moždanu ćaliju, gde su se i oči ubrzo fokusirale. Na moju nesreću, pročitao sam broj 304. Još uzbuđen od čitave situacije, i neshvatajući šta se dešava rekoh sebi – ZAMALO.
Moji dani u malom gradiću Decatur-u tekli su kao potok koji se ne utapa u reku ili more, nego traži uvek nova kukuruzna polja sa malim strminama, i dalekom preglednošću.
I šta je ljudska nemoć, kada radimo sve što najbolje možemo a rezultati ne pokazuju naša očekivanja. Igrom slučaja i sudbine, jedan od tih nemoćnih ljudi je bio i moj menadzer u kompaniji. To je bio čovek dečije duše, praznog izgleda - neki bi rekli da se ne sećaju ni kako izgleda posle par sastanaka sa tom nesretnom osobom. Hodao je pognute glave, kao da uvek žali za nekim, mada smo mi znala da su to bile njegove misli koje su otežale njegovu glavu. Iako tek u svojim četrdesetim, izgledao je mnogo stariji, zahvaljujući njegovom izmučenom licu, i nezgrapnim pokretima. Kao i što pomenuh prije, nikada nisam primetio ljudsku nemoć tako izrazitu kao sa tom blagom, ali i nesposobnom osobom. Čovek ne želi, ali mora da se upita kako je on proveo svoj život, a gde su odgovori, to ne treba da zna.
O slobodi čoveka, ili njegovim umu nekada i netreba raspravljati, ali o istinskoj dobroti vredi dati par reči. Tako i naš nesretni subjekt ispoljava tu istinsku dobrotu, koja se retko nalazi ne samo širom korporacija Amerike, gde njegove ličnosti uglavnom prebivaju, nego i u idiličnim selima naše prlošlosti. Veoma je teško oceniti, ili rasuđivati o dobroti o kojoj mnogi nisu u stanju ni da osete, a pogotovo naš junak koji možda nije bio ni svestan svoje sitacija. Pokušavao je on svim silama da učina sve što treba, ali svaki put je to prouzrokovalo nove probleme, i pokazivala na nove greške. Toliko dobre volje a loših rezultata čovek ne sreće svakodnevno. Neko može da pomisli da je kazna za njega da donosi odluke, a čija je kazna, to mi ne znamo.
Razmatrajuću čitav ljudski život dolazimo do zaključka da jedino deca imaju istinsku slobodu, a mi kao već stasale individue težimo za tom istom slobodom koju smo imali kao deca. Tražimo tu slobodu, i zahtevamo da je to svesna sloboda, i ništa manje od toga ne prihvatamo. Tako i on, već dragi nam junak, zahteva rezultate njegove dobrote, a život oko njega piše svoju pripovetku i nalazi uvek nove odgovore. Vazduh ima drugačiju težinu oko njega, a ko ima volje da nosi tuđu težinu – blago njemu.
I pucaju mladalački ideali na četvrine kao matematički razlomci okovani u ledu, a mi to sve gledamo u toplim rukavicama. Kao i slonovi, uvek se vraćamo na isti izvor, i pitamo: ''Možda je i naša sreća kao i moja pošiljka zamalo došla, a mozda nisam ni trebao da čekam tu pošiljku''. A šta je odgovor, ne znam, a vi prosudite sami.
Pripovjetka o njoj
Dio III
Bila je, i jos uvijek jeste brzih misli i trapavog pogleda. Tako joj je tekao i današnji dan – iščekivajući nesto.
Otvorila je, nadajući, se prozor, ali vjetra više nije bilo.
Praznina kao blaga tišina pokrila je sobu naše junakinje, a ona, nije marila za tišinu.
Kraj Trećeg Dijela
Nepoznato doba………….(5)
Koliko je čovek zadovoljan, zavisi od toga šta mu treba. Tako i ja, još uvek mlad student mašinstva na osrednjem fakultetu, imao sam uglavnom sve što mi treba. Učio sam dosta, i uživao sam u tome, i svaka nova formula nauke koju sam razumeo, otvarala je nove ideje. Mnogo tih ''novih ideja'' se zaborave veoma brzo, ali dok postoje, veoma su važne. I kao što žice gitare promene zvuk nakon dogotrajnog sviranja, tako i čovek shvati da mladalački ideali polako nestaju, i da ti ''stariji'' ljudi koji su pričali sve te priče o životu mozda i nisu toliko ludi. A možda i jesu....
Kod mene tada, nije bilo problema. Mladalački ideali su se zamenili drugim idealima. Sve sam manje razmišljao kako da rešim problem Teslinog prenosa bezžične energije, a sve više sam se utapao u svakodnevni život prosečnog Amerikanca sa veoma teškim ruskim akcentom, i sve je izgledalo veoma jednostavno u životu.
Amerika je zemlja gde se smeće baca u kante, a duša kroz prozor, kažu ljudi – a ljudi ko ljudi, pričaju gluposti. A ko ima vremena ovde da sluša ljude? Ja nisam, ali sam imao vremena da se spremam za postdiplomski i da nastavim svoj put nauke. Posle dugotrajnog procesa da upišem postdiplomski, život je promenio svoju tok i moj put se nastavio zapadno od Ohaja, gdje sam proveo većinu dotadašnjeg američkog života. Iako biti zapadno znači ''uspeh'', u ovom slučaju situacija je bila nepredvidiva.
Našao sam se u malom gradu Dacatur-u, u sredini države Illinois-a, radeći sa kompaniju Caterpillar. Moja prva misao je da ime Decatur mora biti franskuskog porekla i ovaj veoma mali gradić mora imati neke prednosti u poređenju sa Čikagom koji je u istoj državi. Na moje veliko razočarenje brzo sam otrkrio da ovaj moj novi grad nema mnogo sličnosti sa Francuskom, nego da je Doboj metropola, a Sremska Mitrovica metropola na kvadrat. Iako niko nije ni čuo za moje novo prebivalište, američka policija je znala veoma mnogo o nama. Inače Decatur se nalazi u vrhu po ubistvima po glavi stanovnika, iako je jedam od manjih gradova u Americi. U svakom slučaju, moj život se menja u svakom pogledu. Čitava planeta se smanjuje na jedan mali svet, kao kada čovek pročita knjigu po drugi put i nađe novi smisao te iste knjige. Onda se zapitamo: ''ima li ovde kraja, ili mi i dalje nalazimo nove ideje i bacamo stare u kantu za smeće''. A neki drugi ''ljudi'' prazne kante za smeće, pričajući gluposti i čitajući knjige po ko zna koji put.
I opet se vratimo na istu temu. Kažu mudri da je sloboda u samoći, pa se setih nastavka priče o usamljenosti, šta je zaključak, vi prosudite sami.\
Pripovjetka o njoj
Dio II
Bila je, i jos uvijek jeste brzih misli i trapavog pogleda. Tako joj je tekao i današnji dan – iščekivajući nesto.
Krenula je prema prozoru da ga zatvori, jer vjetar je povećavao svoju snagu, i u tom trenutku se desilo nešto neočekivano. Kroz još nezatvoreni prozor uskočila je mala vjeverica. Bila je sjajnog krzna, i bijelog repa, koji kao da je prelazeći ulicu sa svježe ofarbanim linijama umazala farbom. Mala vjeverica je stala mirno, pored magazina, pogledala nju u oči, i tihim glasom rekla:
- Imaš kesten?
- Mislim da nemam – Zbunjeno je odgovorila ona, još uvjiek pokušavajći da razumije šta se dešava – Nemam kesten.
- Imaš onda orah – Nastavila je sa pitanjima bijelorepa vjeverica.
- Nemam ni orah – pokušavala je odgovori ona nesjvesno tražeći nešto po džepovima.
Vjerar je stao na trenutak, ili se barem tako činilo našoj dragoj junjakini, koja se i dalje prolagođavala neuobičajenoj situaciji. A vjeverica, kao i svaka vjeverica, ne ostade na jednom mjestu, i izlazeći kroz prozor reče:
- E pa draga moja, sledeći put ako dođem u tvoju priču u trećem dijelu, bar mi pokloni orah, pa ću da ti kazem nešto. Može, i narandža, ali nisu narandže rodile dobro ove godine.
Mahnu repom, kao da tjera muhe, i nestade u sinfoniji ulice.
Ona je ostala stojeći, i samo topli smješak se mogao primjetiti na njenom licu. Ona pomirisa cvijet (koji sam zaboravio da objasnim u prvom dijelu), pogleda kako je sunce grijalo zatalasale zavjese i osvježavajuće reče:
- Jao, kakva budalasta vjeverica
Kod mene tada, nije bilo problema. Mladalački ideali su se zamenili drugim idealima. Sve sam manje razmišljao kako da rešim problem Teslinog prenosa bezžične energije, a sve više sam se utapao u svakodnevni život prosečnog Amerikanca sa veoma teškim ruskim akcentom, i sve je izgledalo veoma jednostavno u životu.
Amerika je zemlja gde se smeće baca u kante, a duša kroz prozor, kažu ljudi – a ljudi ko ljudi, pričaju gluposti. A ko ima vremena ovde da sluša ljude? Ja nisam, ali sam imao vremena da se spremam za postdiplomski i da nastavim svoj put nauke. Posle dugotrajnog procesa da upišem postdiplomski, život je promenio svoju tok i moj put se nastavio zapadno od Ohaja, gdje sam proveo većinu dotadašnjeg američkog života. Iako biti zapadno znači ''uspeh'', u ovom slučaju situacija je bila nepredvidiva.
Našao sam se u malom gradu Dacatur-u, u sredini države Illinois-a, radeći sa kompaniju Caterpillar. Moja prva misao je da ime Decatur mora biti franskuskog porekla i ovaj veoma mali gradić mora imati neke prednosti u poređenju sa Čikagom koji je u istoj državi. Na moje veliko razočarenje brzo sam otrkrio da ovaj moj novi grad nema mnogo sličnosti sa Francuskom, nego da je Doboj metropola, a Sremska Mitrovica metropola na kvadrat. Iako niko nije ni čuo za moje novo prebivalište, američka policija je znala veoma mnogo o nama. Inače Decatur se nalazi u vrhu po ubistvima po glavi stanovnika, iako je jedam od manjih gradova u Americi. U svakom slučaju, moj život se menja u svakom pogledu. Čitava planeta se smanjuje na jedan mali svet, kao kada čovek pročita knjigu po drugi put i nađe novi smisao te iste knjige. Onda se zapitamo: ''ima li ovde kraja, ili mi i dalje nalazimo nove ideje i bacamo stare u kantu za smeće''. A neki drugi ''ljudi'' prazne kante za smeće, pričajući gluposti i čitajući knjige po ko zna koji put.
I opet se vratimo na istu temu. Kažu mudri da je sloboda u samoći, pa se setih nastavka priče o usamljenosti, šta je zaključak, vi prosudite sami.\
Pripovjetka o njoj
Dio II
Bila je, i jos uvijek jeste brzih misli i trapavog pogleda. Tako joj je tekao i današnji dan – iščekivajući nesto.
Krenula je prema prozoru da ga zatvori, jer vjetar je povećavao svoju snagu, i u tom trenutku se desilo nešto neočekivano. Kroz još nezatvoreni prozor uskočila je mala vjeverica. Bila je sjajnog krzna, i bijelog repa, koji kao da je prelazeći ulicu sa svježe ofarbanim linijama umazala farbom. Mala vjeverica je stala mirno, pored magazina, pogledala nju u oči, i tihim glasom rekla:
- Imaš kesten?
- Mislim da nemam – Zbunjeno je odgovorila ona, još uvjiek pokušavajći da razumije šta se dešava – Nemam kesten.
- Imaš onda orah – Nastavila je sa pitanjima bijelorepa vjeverica.
- Nemam ni orah – pokušavala je odgovori ona nesjvesno tražeći nešto po džepovima.
Vjerar je stao na trenutak, ili se barem tako činilo našoj dragoj junjakini, koja se i dalje prolagođavala neuobičajenoj situaciji. A vjeverica, kao i svaka vjeverica, ne ostade na jednom mjestu, i izlazeći kroz prozor reče:
- E pa draga moja, sledeći put ako dođem u tvoju priču u trećem dijelu, bar mi pokloni orah, pa ću da ti kazem nešto. Može, i narandža, ali nisu narandže rodile dobro ove godine.
Mahnu repom, kao da tjera muhe, i nestade u sinfoniji ulice.
Ona je ostala stojeći, i samo topli smješak se mogao primjetiti na njenom licu. Ona pomirisa cvijet (koji sam zaboravio da objasnim u prvom dijelu), pogleda kako je sunce grijalo zatalasale zavjese i osvježavajuće reče:
- Jao, kakva budalasta vjeverica
Renesansno doba………….(4)
I tako, ratovalo je vreme svoju bitku, i po običaju pobeđivalo, dok sam se ja spremao za fakultet. Kao i mnogo drugih zivotnih stvari, fakulteti u Amrici su drugačiji nego kod nas. Sistem je veoma jednostavan i covek nekada dobije osećaj da se vratio u srednju školu. Možda ne baš u našu srednu školu gde se u učionici popije litra rakije za nečiji rođjendan, ili gde je se školske uniforme zamene pidzamama.
Moj raspored časova je izabran uz pomoć “fakultetske savetnice“, koja je bila zena srednjih godina kiselog osmeha,oštrih obrva, i jednostavnog glasa koja nije razumela potrebe evposke izbeglice. Njen posao je bio da “zaposli“ jos jednog učenika i da preživi još jedan dan a poslu i shvati to kao uspeh. Zbog moga slabog znanja engleskog, uprkos stotinama prevodilačkih sati moje drage fabrike, primoran sam da uzmem dva časa engleskog jezika koji je namenjen strancima. Pored toga demokratski smo izglasali da treći cas bude matematika, na moje opšte zadovoljstvo. Posle dugog zasedanja od koga bi i američki kongres odustao, došli smo do odluke da četrvti i posledni čas bude psihologija. Meni je to tada sve izgledalo kao dobra odluka, a u dubini srca sam želeo da izađem iz kancelarije moje “savetnice“ jer sam i sam počeo da kiselim kao kupus od njenog istreniranog osmeha. U svakom slučaju, sve ima svoj kraj, pa tako i moje mukotrpno savetovanje, i napokon sam postao “student“.
Za mene, prvi skolski, ili fakultetski dani bili su veoma interesantni, a pogotovo čas psihologije. Inače, psihologija je tema koja mene interesuje, ali kada sam kupio udzbenik, koji je koštao 100 dolara, i sadržavao oko 1200 stranica, doživeo sam malu dozu zabrinutosti. Odmah posle prvo časa psihologije, kao i svaki dobar i požrvovani student, počeo sam da čitam tu ogromnu knjigu na engleskom jeziku. Pošto sam prevodio svaku reč koju nisam znao, i pokušavajući da razumem svaku rečenicu, trebalo mi je oko 5 sati da pročitam 15 sranica, što je bilo samo trećina prve lekcije. Matematika je ipak bila moja prava struka i veoma brzo sam izračunao da će mi treba da učim ovim tempom 240 puta po 5 sati da bih prešao čitavu knjigu. Promenio sam strategiju i počeo da preskačem pojedine rečenice, i čitam između redova, što je mnogo ubrzalo moje školovanje i čitav pogled na svet a potovo novinske agencije.
Na časovima engleskog je bila sasvim druga priča. Svi učenici su bili stranci sa jednom namerom – da nauče engleski. Tu se čovek oseća kao kod kuće, iako su si ti ljudi bili sa raznih strana sveta. Interesantno kako osoba iz Laosa, ili Brazila deluje mnogo bliža nego bilo koji Amerikanac. Svi ti časovi engleskog jezika, iako smo naučili par novih reči, koje nikada nisma ni koristio, pomogli su da se čovek opusti, dobije samopouzdanje i navikne na novi način školovanja.
Semestri su padali kao prezrele jabuke i ja sam polako tražio istinu. I tako dok čovek upada u strašnu mašinu kapitalizma, ponekad, i samo ponekad, setim se tih toplih mitrovačkih kiša, gde čovek više ne zna da li je to pozitivna ili negativna sloboda, ali zna da je sreća. “Da nisi slobodan, bio bi pas, ptica ili nešto drugo, ali obzirom na to da imaš negativnu slobodu“ kaže tačno moj dobar drug i filozof, pa nastavlja : “ti si umno biće i član univerzalne zajednice inteligentnig bića i to vazi za sve ljude i umna bića“. Možemo da biramo, i to je važno, ali odakle dolazi dar biranja, možda je još vaznije.
I šta je onda istina, i ko podržava istinu ovih dana. Je li istina jedna, ili ih ima više. I da li postoje istine ? Rešavajući kompleksne jednačine termodinamike, imao sam osjećaj da sva pitanja traže jedna odgovor…..Zato je veoma jasno i ohrabrujuće kada neko napiše :“uglavnom se vozim do sledeće stanice, pa onda vidim de sam stigao….tako je lakše, nema nadanja, nema planova, a onda kad tako postaviš stvari, nema razočarenja, ni loših procena, pogledam svako jutro gdje sam…..ustanem i tjeram dalje“. I zar nam treba vise istina ? Mnostvo istina dovodi do glavobolje.
I kako čovek da zaboravi istinu, sećajući se prvih dana škole u Sremskoj Mitrovici gdje sam bio prijatelj a ne stranac zahvaljujući dobrim dušama mojih prijatelja. Vreme bije svoju bitku, kao što smo zaključili na početku ovih bilješki, ali srce ima svoj raspored, bezvremenski.
Kažu mudri da čovek nije sam nikada, pa se setih jedne priče o usamljenosti, šta je zaključak, vi prosudite sami.
Pripovjetka njoj
Dio I
Bila je, i jos uvijek jeste brzih misli i trapavog pogleda. Tako joj je tekao i današnji dan – iščekivajući nesto.
Kažu planinski pastiri da se promjene ne traze, one same dođu, otuda njima ta iskrena pasivnost. Čekanje kao sloboda, ili čekanje kao kazna, pitala se ona po ko zna koji put, dok je jutro osvanulo kao i svako drugo jutro, gluho od tuđih disanja i samo uobičajene slike njenih misli. Jedina stvar što je updala u oči je bio čudan vjetar, ulazeći nemilosrdno kroz otvoren prozor. Ona nije primjetila vjetar, taj novi vjetar, pokušavajući i dalje da sklopi iskidane slike svojih nesvjesno nametnutih misli. Vjetar je listao stranice nekog časopisa kao da traži nešto posebno, neki znak ili dokaz, ponekad vraćajući se na početak i tako ponovo.
Ona je imala slobodan dan.
Iznova sklapajući, već pomenute misaone slike, razigravala je svoju rutinu tražeći odgovor. Kao i uvježbani glumac koji ponavlja svoj dio drame, i dalje pokušavajuci da doda neki novi smisao riječima, ona je i dalje tražila odgovor ili ipravdanje za čekanje. Razmisljala je: ''Jeli to Božija volja da čekam ili pasivnost pastira koji i ne postavljaju pitanje čekanja? I kako prestati čekati''? Sjetila se par slučajeva u životu kada je prestala čekati, bar za trenutak, i doživjela neku novu slobodu, kao što oslobođena ptica – koja je čitav život bila u kavezu – osjeti slobodu a ne zna šta da radi sa tom slobodom. Ona je bila svjesna da je to lažna sloboda, iako bez objašnjenja, jednostavno – znala je.
Njoj nikada nisu trebali dokazi u životu, uvjiek je mirno vjerovala svojim osjecanjima, i do sada nije iskreno sumnjala u svoje odluke. Klasična tvrdoglavost, kao što su neki ljudi bliski njoj govorili, ili ne - njoj nije imalo značenja. Poslije par mnogo-ponovljenih misaonih slika, opet se upitala: '' Zašto da sumnjam danas u svoju odluku čekanja''.
Dobro je znala osjećaj sreće koji je prouzrokovan ''čekanjem''. To joj je bilo veoma blisko – to joj je bio dovoljan odgovor. ''Ali zašto pitanja sada, prokleti vjetar'', promrljala je tiho primjetivši novi vjetar i dalje pokušavajući da prelista nazainteresovani časopis.
Jedno od najstarijih pitanja je pitanje predestinacije. Kako kažu skeptici: '' ako sam otisao na internet to je moja slobodna volja – znači nema sudbine. Ako sudbina postoji, zašto bih se trudio da odem na interenet kad je već zapisano šta će da bude – znači moja volja ne postoji''. Tako i naša draga junakinja ''slobodnom voljom'' lebdi između dva argumenta, ne znajući da postoji treći odgovor.
Čak se i odluke kod nekih ljudi ne zavšavaju istim ishodom. Za velike promjene u kratkom periodu potrebna je velika hrabrost i dobra doza sebičnosti, dok je za velike promjene u toku dugog vremena potrebna dobrovoljna požrtvovanost i vrijeme kao i što samo ime kaže. Šta je bolje ili iskrenije zavisi od osobe, ili u slučaju naše priče od istorije, jer i sadašnja istorija je nekada bila sadašnjost.
Vrijeme je za nju bilo različito od vremena običnih ljudi, ona ima ali ne daje vrijeme, ona misli ali ne objasnjava vrijeme, što je često slučaj u ovakvim trenutcima. Nekada, samo nekada kada se nađe pored nekoga muškarca, ona je u stanju da čuje tišinu, da zamisli njegovu ruku preko svoga lica, ne znajući zašto baš taj muškarac. Opet nekada, blizina njega očajnički stvara stanje sigurnosti, i samo da za momenat ne mora da misli, da odlučuje, da se opusti i samo da kaže: ''Vjerujem ti, uzmi me - tvoja sam''. Zato i nije čudno što ona čeka i vjeruje u čekanje.
Ponovo je zaboravila za vjetar, iako je samo par trenutaka prije tražila odgovor u tom nesvakidašnjem vjetru, njene misli su odlutale na isprekidane slike po ko zna koji put tog jutra. Sloboda ili ne – ona je to željela, da ih prelista ponovo, te iste slike koje nemaju prirodan redosljed.
I gdje je odgovor? To su i ptice prestale da cvrkuću na grani, ili ih mi ne čujemo više.
I kao sto misli putuju brže od pisanja ruke, tako i ova priča traži objašnjenja, koja ne stižu na vrijeme.
P.S. hvala dragim prijateljima na inspiraciji..............
Moj raspored časova je izabran uz pomoć “fakultetske savetnice“, koja je bila zena srednjih godina kiselog osmeha,oštrih obrva, i jednostavnog glasa koja nije razumela potrebe evposke izbeglice. Njen posao je bio da “zaposli“ jos jednog učenika i da preživi još jedan dan a poslu i shvati to kao uspeh. Zbog moga slabog znanja engleskog, uprkos stotinama prevodilačkih sati moje drage fabrike, primoran sam da uzmem dva časa engleskog jezika koji je namenjen strancima. Pored toga demokratski smo izglasali da treći cas bude matematika, na moje opšte zadovoljstvo. Posle dugog zasedanja od koga bi i američki kongres odustao, došli smo do odluke da četrvti i posledni čas bude psihologija. Meni je to tada sve izgledalo kao dobra odluka, a u dubini srca sam želeo da izađem iz kancelarije moje “savetnice“ jer sam i sam počeo da kiselim kao kupus od njenog istreniranog osmeha. U svakom slučaju, sve ima svoj kraj, pa tako i moje mukotrpno savetovanje, i napokon sam postao “student“.
Za mene, prvi skolski, ili fakultetski dani bili su veoma interesantni, a pogotovo čas psihologije. Inače, psihologija je tema koja mene interesuje, ali kada sam kupio udzbenik, koji je koštao 100 dolara, i sadržavao oko 1200 stranica, doživeo sam malu dozu zabrinutosti. Odmah posle prvo časa psihologije, kao i svaki dobar i požrvovani student, počeo sam da čitam tu ogromnu knjigu na engleskom jeziku. Pošto sam prevodio svaku reč koju nisam znao, i pokušavajući da razumem svaku rečenicu, trebalo mi je oko 5 sati da pročitam 15 sranica, što je bilo samo trećina prve lekcije. Matematika je ipak bila moja prava struka i veoma brzo sam izračunao da će mi treba da učim ovim tempom 240 puta po 5 sati da bih prešao čitavu knjigu. Promenio sam strategiju i počeo da preskačem pojedine rečenice, i čitam između redova, što je mnogo ubrzalo moje školovanje i čitav pogled na svet a potovo novinske agencije.
Na časovima engleskog je bila sasvim druga priča. Svi učenici su bili stranci sa jednom namerom – da nauče engleski. Tu se čovek oseća kao kod kuće, iako su si ti ljudi bili sa raznih strana sveta. Interesantno kako osoba iz Laosa, ili Brazila deluje mnogo bliža nego bilo koji Amerikanac. Svi ti časovi engleskog jezika, iako smo naučili par novih reči, koje nikada nisma ni koristio, pomogli su da se čovek opusti, dobije samopouzdanje i navikne na novi način školovanja.
Semestri su padali kao prezrele jabuke i ja sam polako tražio istinu. I tako dok čovek upada u strašnu mašinu kapitalizma, ponekad, i samo ponekad, setim se tih toplih mitrovačkih kiša, gde čovek više ne zna da li je to pozitivna ili negativna sloboda, ali zna da je sreća. “Da nisi slobodan, bio bi pas, ptica ili nešto drugo, ali obzirom na to da imaš negativnu slobodu“ kaže tačno moj dobar drug i filozof, pa nastavlja : “ti si umno biće i član univerzalne zajednice inteligentnig bića i to vazi za sve ljude i umna bića“. Možemo da biramo, i to je važno, ali odakle dolazi dar biranja, možda je još vaznije.
I šta je onda istina, i ko podržava istinu ovih dana. Je li istina jedna, ili ih ima više. I da li postoje istine ? Rešavajući kompleksne jednačine termodinamike, imao sam osjećaj da sva pitanja traže jedna odgovor…..Zato je veoma jasno i ohrabrujuće kada neko napiše :“uglavnom se vozim do sledeće stanice, pa onda vidim de sam stigao….tako je lakše, nema nadanja, nema planova, a onda kad tako postaviš stvari, nema razočarenja, ni loših procena, pogledam svako jutro gdje sam…..ustanem i tjeram dalje“. I zar nam treba vise istina ? Mnostvo istina dovodi do glavobolje.
I kako čovek da zaboravi istinu, sećajući se prvih dana škole u Sremskoj Mitrovici gdje sam bio prijatelj a ne stranac zahvaljujući dobrim dušama mojih prijatelja. Vreme bije svoju bitku, kao što smo zaključili na početku ovih bilješki, ali srce ima svoj raspored, bezvremenski.
Kažu mudri da čovek nije sam nikada, pa se setih jedne priče o usamljenosti, šta je zaključak, vi prosudite sami.
Pripovjetka njoj
Dio I
Bila je, i jos uvijek jeste brzih misli i trapavog pogleda. Tako joj je tekao i današnji dan – iščekivajući nesto.
Kažu planinski pastiri da se promjene ne traze, one same dođu, otuda njima ta iskrena pasivnost. Čekanje kao sloboda, ili čekanje kao kazna, pitala se ona po ko zna koji put, dok je jutro osvanulo kao i svako drugo jutro, gluho od tuđih disanja i samo uobičajene slike njenih misli. Jedina stvar što je updala u oči je bio čudan vjetar, ulazeći nemilosrdno kroz otvoren prozor. Ona nije primjetila vjetar, taj novi vjetar, pokušavajući i dalje da sklopi iskidane slike svojih nesvjesno nametnutih misli. Vjetar je listao stranice nekog časopisa kao da traži nešto posebno, neki znak ili dokaz, ponekad vraćajući se na početak i tako ponovo.
Ona je imala slobodan dan.
Iznova sklapajući, već pomenute misaone slike, razigravala je svoju rutinu tražeći odgovor. Kao i uvježbani glumac koji ponavlja svoj dio drame, i dalje pokušavajuci da doda neki novi smisao riječima, ona je i dalje tražila odgovor ili ipravdanje za čekanje. Razmisljala je: ''Jeli to Božija volja da čekam ili pasivnost pastira koji i ne postavljaju pitanje čekanja? I kako prestati čekati''? Sjetila se par slučajeva u životu kada je prestala čekati, bar za trenutak, i doživjela neku novu slobodu, kao što oslobođena ptica – koja je čitav život bila u kavezu – osjeti slobodu a ne zna šta da radi sa tom slobodom. Ona je bila svjesna da je to lažna sloboda, iako bez objašnjenja, jednostavno – znala je.
Njoj nikada nisu trebali dokazi u životu, uvjiek je mirno vjerovala svojim osjecanjima, i do sada nije iskreno sumnjala u svoje odluke. Klasična tvrdoglavost, kao što su neki ljudi bliski njoj govorili, ili ne - njoj nije imalo značenja. Poslije par mnogo-ponovljenih misaonih slika, opet se upitala: '' Zašto da sumnjam danas u svoju odluku čekanja''.
Dobro je znala osjećaj sreće koji je prouzrokovan ''čekanjem''. To joj je bilo veoma blisko – to joj je bio dovoljan odgovor. ''Ali zašto pitanja sada, prokleti vjetar'', promrljala je tiho primjetivši novi vjetar i dalje pokušavajući da prelista nazainteresovani časopis.
Jedno od najstarijih pitanja je pitanje predestinacije. Kako kažu skeptici: '' ako sam otisao na internet to je moja slobodna volja – znači nema sudbine. Ako sudbina postoji, zašto bih se trudio da odem na interenet kad je već zapisano šta će da bude – znači moja volja ne postoji''. Tako i naša draga junakinja ''slobodnom voljom'' lebdi između dva argumenta, ne znajući da postoji treći odgovor.
Čak se i odluke kod nekih ljudi ne zavšavaju istim ishodom. Za velike promjene u kratkom periodu potrebna je velika hrabrost i dobra doza sebičnosti, dok je za velike promjene u toku dugog vremena potrebna dobrovoljna požrtvovanost i vrijeme kao i što samo ime kaže. Šta je bolje ili iskrenije zavisi od osobe, ili u slučaju naše priče od istorije, jer i sadašnja istorija je nekada bila sadašnjost.
Vrijeme je za nju bilo različito od vremena običnih ljudi, ona ima ali ne daje vrijeme, ona misli ali ne objasnjava vrijeme, što je često slučaj u ovakvim trenutcima. Nekada, samo nekada kada se nađe pored nekoga muškarca, ona je u stanju da čuje tišinu, da zamisli njegovu ruku preko svoga lica, ne znajući zašto baš taj muškarac. Opet nekada, blizina njega očajnički stvara stanje sigurnosti, i samo da za momenat ne mora da misli, da odlučuje, da se opusti i samo da kaže: ''Vjerujem ti, uzmi me - tvoja sam''. Zato i nije čudno što ona čeka i vjeruje u čekanje.
Ponovo je zaboravila za vjetar, iako je samo par trenutaka prije tražila odgovor u tom nesvakidašnjem vjetru, njene misli su odlutale na isprekidane slike po ko zna koji put tog jutra. Sloboda ili ne – ona je to željela, da ih prelista ponovo, te iste slike koje nemaju prirodan redosljed.
I gdje je odgovor? To su i ptice prestale da cvrkuću na grani, ili ih mi ne čujemo više.
I kao sto misli putuju brže od pisanja ruke, tako i ova priča traži objašnjenja, koja ne stižu na vrijeme.
P.S. hvala dragim prijateljima na inspiraciji..............
Doba rane nostalgije………….(3)
“Nostalgija je čudnovato zeznuta stvar” – kaže moja dobra drugarica danas, pa nastavlja – “nije to crno bijeli svijet, nije ni kolor, jednostavno je neka zona ni tamo ni vamo, a taman kako treba da bude”. I šta čovek da kaže onda, osim da se zamisli i da se seća. Same misli nisu lake, one zahtevaju rad i razmišljanje, i tenutak samoće.Tako i ja, tada već lažno amerikanizovan, mislio sam da sve znam, ili barem da znam sve što mi treba u životu.
Radeći u prljavoj fabrici ima i dobrih strana. Kada se čovek navikne na buku, i prilagodi se prašini kao domaća životinja, onda ima vremena i da razmišlja i da se seća. Setim se tako osnovne škole, gdje imajući 501 leviske je značilo više od sletanja na mesec. A kome je trebalo da sletimo na mesec, kada su izmišljene “kecare”, to mi i dalje nije jasno. Sećam se kako smo ribali te jadne farmerke, da izblede što više, a ako se malo poderu – e tada si faca. I ako si “faca” (navodnici su veoma bitni u ovom slučaju), onda te i devojke gledaju. Blago nama šta nas je činilo sretnim.
Taj osećaj snage mladosti, gdje je sve moguće, probudi sve funkcije kreativnosti, koje svako osetiti mora. Da mi je neko dao da prodajem čaj od vegete, mislio bih da je to budućnost čajne industrije. Sloboda misli i naivnost, teško je reći.
I sada gledamo “klince” iz našeg skromnog ugla, i kažemo:”Ova današnja deca…ccccc……a kada smo mi bili mali, mi smo poštovali starije”. I ima tu i malo istine, ali ima i neistine. Setimo se nas, mladih, kada nismo verovali nikome ko nije imao “kecare” .Mada ako treba da testiramo moju teoriju, pitajte ih da prodaju čaj od vegete, i oni će ga prodavati.
I dok mašine oko mene pevaju svoje pesme, često se setim, mojih skromnih beogradskih dana. I dalje divljak sa dugo kosom, iz drage mi provincije Doboj, dolazim u veliki Beograd i tražim posao i novi smisao života. Igrom slučaja i dobrom voljom mnogih, a pogotovo predobrih ljudi kod kojih nazim smeštaj, počinjem da trazim posao. Veoma brzo počinjem da radim u jednom kafiću gdje vreme nema značaja, i gdje svako ima svoj dan vezan za ovo mesto. Još uvek se sećam dve devojke koje piju votku tonik (koje sam “zavrno” mnogo puta moram da priznam), i bivšeg gangstera koga više niko ne poštuje ali on i dalje prodaje čaj od vegete, i svirača koji imaju domaću lozu koja ruši sve barijere metafizike, i mene – konobara koji proučava metafiziku.
Kada gazda kafane (fabrike) kaže “fajronat”, ja i dalje stojim junački u mojim skromnim mislima. Setim se fešti u sumnjivim kućama, hodanja po požarnim stepenicama, socialnog šatora osmice na Žajecaru, beskrajnog putovanja pričajući viceve do Kaluđerice, i kratkih noći Herceg Novog. Sloboda misli ili naivnost, teško je reći.
Kaže jedan čudnovat čovek jednoj lepoj dami:
“Da sam pjesnik, napisao bih pjesmu
I pjesma bi išla ovako:
Da sam pjesnik, napisao bih pjesmu
I ti bi bila u njoj
Ali nisam pjesnik“
Nostalgija kao reč traži mnogo objašnjanje. “Ne brinite o objašnjenima, brinite kakve su vam misli”, kažu mudri. Sloboda misli ili naivnost. Recite mi vi ?
Radeći u prljavoj fabrici ima i dobrih strana. Kada se čovek navikne na buku, i prilagodi se prašini kao domaća životinja, onda ima vremena i da razmišlja i da se seća. Setim se tako osnovne škole, gdje imajući 501 leviske je značilo više od sletanja na mesec. A kome je trebalo da sletimo na mesec, kada su izmišljene “kecare”, to mi i dalje nije jasno. Sećam se kako smo ribali te jadne farmerke, da izblede što više, a ako se malo poderu – e tada si faca. I ako si “faca” (navodnici su veoma bitni u ovom slučaju), onda te i devojke gledaju. Blago nama šta nas je činilo sretnim.
Taj osećaj snage mladosti, gdje je sve moguće, probudi sve funkcije kreativnosti, koje svako osetiti mora. Da mi je neko dao da prodajem čaj od vegete, mislio bih da je to budućnost čajne industrije. Sloboda misli i naivnost, teško je reći.
I sada gledamo “klince” iz našeg skromnog ugla, i kažemo:”Ova današnja deca…ccccc……a kada smo mi bili mali, mi smo poštovali starije”. I ima tu i malo istine, ali ima i neistine. Setimo se nas, mladih, kada nismo verovali nikome ko nije imao “kecare” .Mada ako treba da testiramo moju teoriju, pitajte ih da prodaju čaj od vegete, i oni će ga prodavati.
I dok mašine oko mene pevaju svoje pesme, često se setim, mojih skromnih beogradskih dana. I dalje divljak sa dugo kosom, iz drage mi provincije Doboj, dolazim u veliki Beograd i tražim posao i novi smisao života. Igrom slučaja i dobrom voljom mnogih, a pogotovo predobrih ljudi kod kojih nazim smeštaj, počinjem da trazim posao. Veoma brzo počinjem da radim u jednom kafiću gdje vreme nema značaja, i gdje svako ima svoj dan vezan za ovo mesto. Još uvek se sećam dve devojke koje piju votku tonik (koje sam “zavrno” mnogo puta moram da priznam), i bivšeg gangstera koga više niko ne poštuje ali on i dalje prodaje čaj od vegete, i svirača koji imaju domaću lozu koja ruši sve barijere metafizike, i mene – konobara koji proučava metafiziku.
Kada gazda kafane (fabrike) kaže “fajronat”, ja i dalje stojim junački u mojim skromnim mislima. Setim se fešti u sumnjivim kućama, hodanja po požarnim stepenicama, socialnog šatora osmice na Žajecaru, beskrajnog putovanja pričajući viceve do Kaluđerice, i kratkih noći Herceg Novog. Sloboda misli ili naivnost, teško je reći.
Kaže jedan čudnovat čovek jednoj lepoj dami:
“Da sam pjesnik, napisao bih pjesmu
I pjesma bi išla ovako:
Da sam pjesnik, napisao bih pjesmu
I ti bi bila u njoj
Ali nisam pjesnik“
Nostalgija kao reč traži mnogo objašnjanje. “Ne brinite o objašnjenima, brinite kakve su vam misli”, kažu mudri. Sloboda misli ili naivnost. Recite mi vi ?
Crno-belo doba………….(2)
Pitanje slobodne volje ili predodređenja nije bilo glavna tema u mojoj glavi kada sam se pojavio u fabrici kočnica sa “Delegatom za Zapošljavanje”. Ja sam bio izgubljen kao malo dete, jer nikada do tada nisam bivstvovo u unutrašnjosti neke fabrike u toku moga maloga života. Sve je bilo nepoznato - buka je bila užasna, čitav prostor je smrdeo na gumu, i sve je bilo prljavo i prašnjavo, što kaže narod – pava fabrika. Bez mnogo teškoća i sa vrlo oskudnim poznavanjem engleskog dobio sam svoj prvi posao. Pošto je tu već radilo dosta ljudi iz bivše Yuge, ja sam čak postao i prevodilac sa svojim krnjavih prevodilačkim znanjem. Ja mislim da bi Gošnje i Bojan bili veoma ponosni na mene.
Početna satnica je bila 5.25 dolara, što je bilo samo pola dolara iznag zakonskog minimalca, ali meni je to tada bilo ogromno. Čovek pocne da razmišlja, radim 40 sati, to ti je preko 200 dolara sedmično…. četiri sedmice puta 200, to ti je preko 800, skoro 900 dolara mesečno. A onda ima i overtajma kako naši kažu (overtime), to je plaćeno 1.5 puta, znači zalomi se neka subota, ili radim 10 sati dnevno………..pa znači ja ti brale zarađujem preko hiljadu dolara mesecno. To je sve izgledalo kao odlično, biće love, samo dok je kičme. Pravio sam brzoplete planove da kupim auto, da uštedim, da kupim svakojake gluposti. Ubrzo naučio da radim na svim mašinama, i ta prašina, i ta buka, i taj gumeni smrad su postali sastavni dio života.
Kao što se sve lepe devojke dele u dve grupe, one koje su svesne da su lepe i one koje nisu toga svesne, tako se i zimski dani dele u dve grupe, na one dane u kojima se mrznu uši, i na one u kojime se ne mrznu. Sudbina je htela da tih prvih mesec dana moga rada budu ti dani u kojima se mrznu uši. Pošto nisam imao auto, najlakše prevozno sredtvo je bio autobus. Svaki dan, po završetku udarničkog radnog dana, onako prašnjav, kretao sam ka autobuskoj stanici, koja je bila udaljena nekih 2 kilometra. Tada se sve menjalo u crno-belu sliku. Snegu je bilo svejedno, jer on svakako spada u crno-belu sliku, ali sve ostalo, sve je postajalo bez boja. I dok čekam autobus, uši se polako več smrazvaju, ljudi oko mene nezvozno cupkaju u mestu, a ja gledam, gledam druge ljude koji prolaze u autima uživajući u bojama sveta. I svaki dan jedna ista misao – jednog dana, kada kupim auto (i naučim da vozim), tako ću i ja, da uživam u bojama, i ne brinem o podelama zimskih dana.
Da li čoveku treba uvek nešto da čeka, ili da se nada, ja sam ne znam, ali kao i u lošem holivudskom filmu, ja sam kupio svoje prvo auto, i postao prividno stećan zbog toga. Da imam sliku, vidjeli bih da je auto “maker Hundaiiiii iz Juzne Koreje”. Kasnije sam primetio da iz auta boje nekada pređu u crno-belu kombinaciju, a šta nam život pokušava da kaže, to je na nama da razumemo………….
Početna satnica je bila 5.25 dolara, što je bilo samo pola dolara iznag zakonskog minimalca, ali meni je to tada bilo ogromno. Čovek pocne da razmišlja, radim 40 sati, to ti je preko 200 dolara sedmično…. četiri sedmice puta 200, to ti je preko 800, skoro 900 dolara mesečno. A onda ima i overtajma kako naši kažu (overtime), to je plaćeno 1.5 puta, znači zalomi se neka subota, ili radim 10 sati dnevno………..pa znači ja ti brale zarađujem preko hiljadu dolara mesecno. To je sve izgledalo kao odlično, biće love, samo dok je kičme. Pravio sam brzoplete planove da kupim auto, da uštedim, da kupim svakojake gluposti. Ubrzo naučio da radim na svim mašinama, i ta prašina, i ta buka, i taj gumeni smrad su postali sastavni dio života.
Kao što se sve lepe devojke dele u dve grupe, one koje su svesne da su lepe i one koje nisu toga svesne, tako se i zimski dani dele u dve grupe, na one dane u kojima se mrznu uši, i na one u kojime se ne mrznu. Sudbina je htela da tih prvih mesec dana moga rada budu ti dani u kojima se mrznu uši. Pošto nisam imao auto, najlakše prevozno sredtvo je bio autobus. Svaki dan, po završetku udarničkog radnog dana, onako prašnjav, kretao sam ka autobuskoj stanici, koja je bila udaljena nekih 2 kilometra. Tada se sve menjalo u crno-belu sliku. Snegu je bilo svejedno, jer on svakako spada u crno-belu sliku, ali sve ostalo, sve je postajalo bez boja. I dok čekam autobus, uši se polako več smrazvaju, ljudi oko mene nezvozno cupkaju u mestu, a ja gledam, gledam druge ljude koji prolaze u autima uživajući u bojama sveta. I svaki dan jedna ista misao – jednog dana, kada kupim auto (i naučim da vozim), tako ću i ja, da uživam u bojama, i ne brinem o podelama zimskih dana.
Da li čoveku treba uvek nešto da čeka, ili da se nada, ja sam ne znam, ali kao i u lošem holivudskom filmu, ja sam kupio svoje prvo auto, i postao prividno stećan zbog toga. Da imam sliku, vidjeli bih da je auto “maker Hundaiiiii iz Juzne Koreje”. Kasnije sam primetio da iz auta boje nekada pređu u crno-belu kombinaciju, a šta nam život pokušava da kaže, to je na nama da razumemo………….
Početak……. (1)
Evo napokon počinjem da pišem nešto o sebi. Prošlo je već preko 10 dugih godina od kada se barem fizički moje telo nalazi u Americi, a to je jelde puno vremena. Da bih bilo lakše za sve, probati ću da napišem par rečenica o mome boravku ovde od kada smo se privremeno rastali dragi drugovi i drugarice. Morao bih da napomenem da planiram da pišem ekavski, mada ne znam ni ja zašto. Imam osjećaj da mi je lakše. Isto tako molio bih da moja gramatika se ne uzima ubzir, ovih par godina je definitivno oslabilo moje pisanje, koje nikada i nije bilo baš na nekom zavidnom nivou.
I tako onda…..Te već sada davne 1997 kročio sam prve korake u ovoj čudnoj zemlji sa puno očekivanja, mada nisam ni bio svestan toga. Sletili smo u New York sa svojim pijačarskim torbama veoma ružnog dizajna. To su one plastične torbe sa rozkastim i plavkastim šarama, nosivosti jedno 30 kg. Moje torbe su bile pune knjiga koje smo prtili iz Yuge, jer neke vredne odeće nikada nisam ni imao.
Na čitav taj put i dalje gledam kao kroz maglu, ali se dobro sećam da sam uživao u prvoj cigareti kada smo se izvukli i lavirinta koji mnogi zovu JFK aeorodrom. Tada sam prvi put i video istinski debelu osobu, koja je imala obline za koje bi i Pikaso rekao: “Hajd’ ne seri”. To je neka vrlo čudna vrsta ekstremne debljine, gde ljapavi stomak pada skoro preko butina, i onako talasa u toku hoda. U toku ove situacije kroz koje prolaze milioni Amera, noge i dalje ostaju tanke kao da ih je neko izvukao iz starih Čeških crtaća, dok stomak, dupe (iako je teško razaznati sta se podrazumeva pod dupetom), i gornji dio ruku dobijaju nerazumljive oblike koje mi nikada nismo videli u američkim filmovima. Naravno, već poslije par godina, ovo je već nažalost postala svakodnevnica. Posle cigare koju sam sredio za manje od 45 sekundi, i šetajućeg čuda anatomije, po nas je došao neki mali školski autobus da nas odbaci u hotel gde ćemo da prespavamo. Znači provodimo noć u New York-u…..blago meni - odličan početak američkog sna.
Sada kada gledam na taj hotel, stvari izgledaju drugačije, ali tada, pun novih utisaka bilo je veoma ineresantno. Pogotovo kada smo ušli u sobi i zatekli pica kutije na stolu. Prvo što je prošlo kroz moju konfuznu glavu je da ćemo da probamo američku picu. Ista ona pica koju jedu glavne uloge američkih filmova po ćoškovima New York-a, dok ganjaju neke tamo kriminalce. Radoznalih pogleda smo otvorili pica kutije, i tada sam se prvi put razočarao u novoj “otadzbini”. Umesto ukusne pice, u kutijama je bio grah…………, skoro kao naš “gnjeco” grah, ali malo ružnije boje, sa par zelenkastih mahuna sa strane. Kakav doček, i kakva večera, i ako sam mogao bez nečega prvih par godina, grah bi sigurno bio na vrhu liste.
Treba uzeti u obzir da tih godina, dolazak u Ameriku ja izgledao kao dolazak u drugi svet. Kod nas, kao što svi znate, situacija i dalje nije bila najbolja ekonomski, internet nije bio svakodnavna stvar, a telefonski razgovor iz Amerike je kostao par dana rada u fabrici. I ja sam bio naivčina naravno (kao sad nisam), i svi smo gledali ovaj novi svet i pokusavali da ga razumeno, sa nasim iskustvika iz filmova. Kamo sreće da sam proveo sate učeće engleski sa Gošnjetom, a ne gubeći vrijeme bubajući njemački da bih izvukao jadnu dvicu kod profesorice Slađe, kojoj i nisam bio baš najomiljeniji učenik. Ovih godina, kada neko dođe u Ameriku, oni već znaju sta se dešava ovde. Niko više nije fasciniran, ili ti iznenađen američkim načinom zivota. Valjda se život popravio tamo malo, a i Amerika nije više kao što je nekada bila.
Sutradan, smo letili sa nekog drugog aerodroma u naš grad, Akron, gumeni grad, kako je poznat u Americi jer su tu sve najveće fabrike auto guma. Tu nas je dočekala naša familija, koja je tu živela već godina dana. Naša kuća u kojoj smo trebali da živimo već je bila spremna tako da smo se brzo smestili, raspakovali ružne torbe, koje nemaju nosivost 30 kg jer su se sve već raspale u komade, i počeli (ili bar pokušali) da živimo američki san. Taj američki san je vrlo jednostavan, a i već sve poznatiji po zapadnoj evropi, prvo - radi što više možeš, drugo - troši što više možes, i treće - radi još više da otplatiš to što si kupio a nije ti trebalo. I zaboravih da kažem, ne zaboravi da se uvališ u dugove, jer ima vremena da se to sve otplati. Tada, preba pomenuti, američka ekonomija je bila na veoma zavidnom nivou, i posla je bilo na sve strane.
Moj život prvih par meseci je bio malo nostalgičan, mada i dalje nisam shvatio tu nostalgiju. Kao što i dalje učim da šutim, jer mislim da je to vrlina, tada sam učio da se priviknem. U poređenju sa svim divnih dana u Sremskoj Mitrovici, pričajući o “Hazarskom Rečniku” u maloj sobi đačkog doma, i deleći par zadnjih cigareta u čast Milorada Pavića, Doboj je i dalje bio blizu. Prava nostalgija nije ni postojala. Sada, daleko preko bare, čovjek se osjeća udaljeno, izgubljeno, ali i zadovoljno u nekom čudnom smislu. Ovo je stvarno realnost da čovjek počinje iz početka, i sve sto je gradio do sada, pola od toga pada u vodu – okeansku. I Beograd, i Sremska Mitrovica, a pogotovo Doboj, sada sve spada pod departmentom nostalgije. Sada i skup na klupi u dobojskom parku u loše zvuke naših gitara, sa bocom loše šljive kuju smo kupili za 4 marke izgleda kao nešto posebno i vredno sećanja. Inače Toni je uvek imao jednu marku da donira za brlju, a ostalo se uzica ako treba. I dogoplanirane nove godine u Zeljinom stanu, sa jednom gajbom piva, i flašom rasola, gde pola večeri prođe u planiranju koju muziku da puštamo na starom gramofonu i slušajući Bojanovu metafiziku izgleda kao nesto posebno.
Moj život sa porodicom je počeo veoma jednostavno – u početku dobijamo socijalnu pomoć, od čega je dovoljno sa platimo stan i da kupimo hranu. Odlazak u prodavnicu je bio poseban doživljaj. Svaki novi izlazak iz kuće je bilo novo iskustvo. Čitav život se pretvorio u otkrivanje novih doživljaja, a koliko li to traje?
U to doba počela je navala izbeglica sa svih strana Yuge širom Amerike, a pogotovo u našem kraju, gumenom gradu. Kao i u vojsci, ko je došao par sedmica prije drugih, automatski je postajao “Dzomba”, jer je znao koje kartice su najbolje za telefonske pozive, gdje je najjeftinija klopa, i tako dalje. Nije dugo trebalo, a ljudi su već počeli da se svadjaju međusobno, da stvaraju imaginarne tabore, da tračaju o drugima, da gledaju ko ima bolji namještaj. Za trenutak je izgledalo kao da kod kuće – kakva sreća.
Nije dugo trebalo da skontamo da “američki san” nije odmaranje i razmišljanje o egzistencijalizmu, nego rad i plaćanje taksi. Već je i pomalo dosada udarila, kada sam samostalno i samoiniciativno (za ovo je i komunizam mala beba) odluči da nadjem posao i postanem dio produktivnog društva. Otišao sam u “Internacionalni institut”, koji se brinuo o novopridošlim izbeglicama i jasno i glasno kao pravi proleter pitao:”Ima li ovde posla za mene ili nema?” Odgovor je naravno bio pozitivan………….
I tako onda…..Te već sada davne 1997 kročio sam prve korake u ovoj čudnoj zemlji sa puno očekivanja, mada nisam ni bio svestan toga. Sletili smo u New York sa svojim pijačarskim torbama veoma ružnog dizajna. To su one plastične torbe sa rozkastim i plavkastim šarama, nosivosti jedno 30 kg. Moje torbe su bile pune knjiga koje smo prtili iz Yuge, jer neke vredne odeće nikada nisam ni imao.
Na čitav taj put i dalje gledam kao kroz maglu, ali se dobro sećam da sam uživao u prvoj cigareti kada smo se izvukli i lavirinta koji mnogi zovu JFK aeorodrom. Tada sam prvi put i video istinski debelu osobu, koja je imala obline za koje bi i Pikaso rekao: “Hajd’ ne seri”. To je neka vrlo čudna vrsta ekstremne debljine, gde ljapavi stomak pada skoro preko butina, i onako talasa u toku hoda. U toku ove situacije kroz koje prolaze milioni Amera, noge i dalje ostaju tanke kao da ih je neko izvukao iz starih Čeških crtaća, dok stomak, dupe (iako je teško razaznati sta se podrazumeva pod dupetom), i gornji dio ruku dobijaju nerazumljive oblike koje mi nikada nismo videli u američkim filmovima. Naravno, već poslije par godina, ovo je već nažalost postala svakodnevnica. Posle cigare koju sam sredio za manje od 45 sekundi, i šetajućeg čuda anatomije, po nas je došao neki mali školski autobus da nas odbaci u hotel gde ćemo da prespavamo. Znači provodimo noć u New York-u…..blago meni - odličan početak američkog sna.
Sada kada gledam na taj hotel, stvari izgledaju drugačije, ali tada, pun novih utisaka bilo je veoma ineresantno. Pogotovo kada smo ušli u sobi i zatekli pica kutije na stolu. Prvo što je prošlo kroz moju konfuznu glavu je da ćemo da probamo američku picu. Ista ona pica koju jedu glavne uloge američkih filmova po ćoškovima New York-a, dok ganjaju neke tamo kriminalce. Radoznalih pogleda smo otvorili pica kutije, i tada sam se prvi put razočarao u novoj “otadzbini”. Umesto ukusne pice, u kutijama je bio grah…………, skoro kao naš “gnjeco” grah, ali malo ružnije boje, sa par zelenkastih mahuna sa strane. Kakav doček, i kakva večera, i ako sam mogao bez nečega prvih par godina, grah bi sigurno bio na vrhu liste.
Treba uzeti u obzir da tih godina, dolazak u Ameriku ja izgledao kao dolazak u drugi svet. Kod nas, kao što svi znate, situacija i dalje nije bila najbolja ekonomski, internet nije bio svakodnavna stvar, a telefonski razgovor iz Amerike je kostao par dana rada u fabrici. I ja sam bio naivčina naravno (kao sad nisam), i svi smo gledali ovaj novi svet i pokusavali da ga razumeno, sa nasim iskustvika iz filmova. Kamo sreće da sam proveo sate učeće engleski sa Gošnjetom, a ne gubeći vrijeme bubajući njemački da bih izvukao jadnu dvicu kod profesorice Slađe, kojoj i nisam bio baš najomiljeniji učenik. Ovih godina, kada neko dođe u Ameriku, oni već znaju sta se dešava ovde. Niko više nije fasciniran, ili ti iznenađen američkim načinom zivota. Valjda se život popravio tamo malo, a i Amerika nije više kao što je nekada bila.
Sutradan, smo letili sa nekog drugog aerodroma u naš grad, Akron, gumeni grad, kako je poznat u Americi jer su tu sve najveće fabrike auto guma. Tu nas je dočekala naša familija, koja je tu živela već godina dana. Naša kuća u kojoj smo trebali da živimo već je bila spremna tako da smo se brzo smestili, raspakovali ružne torbe, koje nemaju nosivost 30 kg jer su se sve već raspale u komade, i počeli (ili bar pokušali) da živimo američki san. Taj američki san je vrlo jednostavan, a i već sve poznatiji po zapadnoj evropi, prvo - radi što više možeš, drugo - troši što više možes, i treće - radi još više da otplatiš to što si kupio a nije ti trebalo. I zaboravih da kažem, ne zaboravi da se uvališ u dugove, jer ima vremena da se to sve otplati. Tada, preba pomenuti, američka ekonomija je bila na veoma zavidnom nivou, i posla je bilo na sve strane.
Moj život prvih par meseci je bio malo nostalgičan, mada i dalje nisam shvatio tu nostalgiju. Kao što i dalje učim da šutim, jer mislim da je to vrlina, tada sam učio da se priviknem. U poređenju sa svim divnih dana u Sremskoj Mitrovici, pričajući o “Hazarskom Rečniku” u maloj sobi đačkog doma, i deleći par zadnjih cigareta u čast Milorada Pavića, Doboj je i dalje bio blizu. Prava nostalgija nije ni postojala. Sada, daleko preko bare, čovjek se osjeća udaljeno, izgubljeno, ali i zadovoljno u nekom čudnom smislu. Ovo je stvarno realnost da čovjek počinje iz početka, i sve sto je gradio do sada, pola od toga pada u vodu – okeansku. I Beograd, i Sremska Mitrovica, a pogotovo Doboj, sada sve spada pod departmentom nostalgije. Sada i skup na klupi u dobojskom parku u loše zvuke naših gitara, sa bocom loše šljive kuju smo kupili za 4 marke izgleda kao nešto posebno i vredno sećanja. Inače Toni je uvek imao jednu marku da donira za brlju, a ostalo se uzica ako treba. I dogoplanirane nove godine u Zeljinom stanu, sa jednom gajbom piva, i flašom rasola, gde pola večeri prođe u planiranju koju muziku da puštamo na starom gramofonu i slušajući Bojanovu metafiziku izgleda kao nesto posebno.
Moj život sa porodicom je počeo veoma jednostavno – u početku dobijamo socijalnu pomoć, od čega je dovoljno sa platimo stan i da kupimo hranu. Odlazak u prodavnicu je bio poseban doživljaj. Svaki novi izlazak iz kuće je bilo novo iskustvo. Čitav život se pretvorio u otkrivanje novih doživljaja, a koliko li to traje?
U to doba počela je navala izbeglica sa svih strana Yuge širom Amerike, a pogotovo u našem kraju, gumenom gradu. Kao i u vojsci, ko je došao par sedmica prije drugih, automatski je postajao “Dzomba”, jer je znao koje kartice su najbolje za telefonske pozive, gdje je najjeftinija klopa, i tako dalje. Nije dugo trebalo, a ljudi su već počeli da se svadjaju međusobno, da stvaraju imaginarne tabore, da tračaju o drugima, da gledaju ko ima bolji namještaj. Za trenutak je izgledalo kao da kod kuće – kakva sreća.
Nije dugo trebalo da skontamo da “američki san” nije odmaranje i razmišljanje o egzistencijalizmu, nego rad i plaćanje taksi. Već je i pomalo dosada udarila, kada sam samostalno i samoiniciativno (za ovo je i komunizam mala beba) odluči da nadjem posao i postanem dio produktivnog društva. Otišao sam u “Internacionalni institut”, koji se brinuo o novopridošlim izbeglicama i jasno i glasno kao pravi proleter pitao:”Ima li ovde posla za mene ili nema?” Odgovor je naravno bio pozitivan………….
Subscribe to:
Posts (Atom)