Sudbina, ili igra slučaja, ili igra sudbine, ali danas sam se nasao u jednom od većih tržnih centara u mojoj okolini. Par stvari se brzo primeti hodajući kroz beskonačne prostore sjajnih izloga, i veštačkog svetla, a to je da su svi ljudi u pokretu, i uvek negde idu, nešto traže, ili očekuju da vide. Površno gledajući, svi ti silni ljudi izgledaju jednako na prvi pogled, ali istina je da svi oni imaju svoju priču, i ma koliko dosadna i svakodnevna ta priča može biti, ona je opet njihova i sigurno jedinstvena. Jedinstvenost je kategorija koju mi ne možemo, i ne treba da menjamo.
Vreme u velikim i bogatim tržnim centrima u Americi ima drugi oblik, u poređenju sa onim koji zauzima u normalnim okolnostima, recimo u toku skole, ili pecanja. Tako i ljudi, i oni postaju nešto sasvim drugo. Kod mladih ljudi koji nemaju druge opcija za izlazak nego po tržnim centrima, to vreme predstavlja druženje, ili upoznavanje, i jedinu priliku kada mogu da se ponašaju, ili glume odrasle osobe.
Posmatrajući ljude koji traže svoj identitet kupujući modernu odeću, čovek ne može a da ne prilepi neku životnu priču na neke od njih. Oni i hodaju tražeci sebe, a ne znajući da su na pogrešnom mestu, tako da i nije loše opisati par tih ljudi koji su mi zapali za oko ko zna iz kojih razloga.
Dosta od tih slučajnih prolaznika u trznim centrima su klinci koji već odavno znaju svaki izlog, i svaku cenu u čitavom ovom ogromnom potrošačkom univerzumu. Oni tu čekaju da odrastu, da uđu u svet koji ih čeka. Oni tu uče zemaljske zanate prijateljstva, zablude, ljubavi, ili razočarenja, i ovo je njihova ulična škola koja formira ljudski stav za čitav život. Status je uslovljen novim telefonom, ili modernom torbicom, a sloboda je izražena vozačkom dozvolom. Oni beskonačno lutaju po mermernim pločicama, obasjani koruptiranim sjajem moderne psihologije koja već od davnina razume njihove duše i igra se sa njima kao sa malim kučićima. Ali, oni su i dalje sretni, i njihova sreća je istinita, i to im niko ne može da oduzme. Oni nisu zainteresovani za pozadinu, ili pitanje istine, oni samo čekaju, i primaju što im dođe pod ruku. Oni vole kao i mi, oni pate, kao sto smo i mi patili, i oni su isti kao i mi, ljudske duše pod jednim nebom. Samo, kod njih nema buntovnika, jer nema razloga za pobunu - oni su mirni, jer smo ih mi smirili. Biti drugačiji po ukrojenom šablonu je njihov cilj, i za sada im to ide od ruke. A mi, odrasli ljudi, gledamo na njih, kao i što su gledali na nas, i klimamo galvom menjajući oblik obrva, i ne vidimo sebe, nego vidimo druge. Bavimo se našim manjkom slobode, i to nesvesno prenosimo na njih, na mlade koji veruju da imaju tu -nama dobro znanu - slobodu.
Druga vrsta ljudi su univerzalni muskarci koji pogotovo dolaze do isticaja u tržnim centrima jer je to njihovo prirodno prebivalište. Kao što se petlovi deru po selima u rano jutro, tako i oni sigurno i svesno hodaju između masa ljudi i uživaju u sopstvanom postojanju. Oni nose kratke i utegnute majice, da bi što bolje pokazali svoj mukotrpni rad, i objavili svetu da njihovi mišici imaju poseban status u ljudskom razvitku. Njihova tuzna tela napunjena hemikalijama počasno koračaju katakombama trznog centra, i njihove oči sigurnosno namiguju ženskoj populaciji. I opet, to smo mi, jedna ljudska rasa pod nebeskim svodom. Svi mi imamo svoje mišice koje objavljujemo svetu svakodnevno, i svi imamo dio sebe koji je na prodaju, samo to možda krijemo bolje od tih petlova, i manje se deremo u jutarnjim satima.
I naravno, većinska populacija, i jedan od razloga za tržne centre su žene. Ne svakodnevne žene, nego posebne žene, one iz grupacije koje znaju da su lepe. I jedna od tih posebnih i nesvakodnevnih žena mi je posebno zapala za oko danas. Ona je visoka, i vitka kao prut, a oštra i krhka kao porcelan. Tako joj je i lice izgledalo, kao porcelan, predpostavljam stvoreno neprirodnim putem. Njena plava kosa je nešto što prvo pada u oči, plava i promenljiva, tek tako odsečena kako treba, ni manje ni više. Njeno lice blago, ali skriveno, kao da pokazuje nešto nedokučivo, nešto daleko od nas običnih petlova. Njena lepota unosi strah u dušu, ali ne samo od nje – te lepote, nego jednostavno od njenog postojanja. Samo neka nepoznata posebnost ima priliku da osvoji tu lepotu, a ta posebnost ne postoji, ili je ja još nisam našao. Njen hod je tanak, i odmeren, kao da je ispanirala korake unapred, nema greške – on zna gde je cilj! Ona je svesna uticaja, i to koristi instiktivno, svako ljudsko biće je lomljivo prema njoj. Svako ko je pogleda ostaje začaran na neko vreme, dok ona preuzima kontrolu ako joj je to po volji. Njena volja odiše snagom tigra, mada to niko nije nikada video, to mi samo predpostavljamo, ali se nikada ne usuđujemo da ispitamo. Svetlo plava bluza, i uske farmerke pojačavaju njen savršen i kategoričan karakter, i samo dodatno pokazuju naše slabosti. To je naša i njena istina.
Ali ipak, ona dođe kući, skine tu svu silnu šminku, i ostane sama sa svojim mislima. Tada nema mase petlova da odmeravaju njenu grandioznost, i nema veštačke tribine po kojoj ona hoda. Ona legne u krevet, i spava kao i svi mi, ljudskim snom. Ona sanja sav taj umor, i tezinu koju oseća. I kada svane, i kada spavanje odradi svoj posao, ona ustaje kao i mi, gladnoga stomaka, sanjivih i krmeljivih očiju. Onda spusti pogled, opusti lice, pogleda u ogledalo i kaze iskreno sebi – danas sam ružna.
Svaki hod ima svoj kraj, kažu mudri, pa tako i moj. Izađoh iz tržnog centra, umoran, ali sretan jer nisam kupio ništa. Mislim, ehhhh kako smo slični svi mi, a koliko se daleko gledamo. Pročitao sam negde da postoji centar, a mi smo svi na krugovima oko tog centra. I što se više bližimo centru, to smo sve bliže jedni drugima, a ako se odmičemo od centra, onda se udaljavamo i od drugih. I tržni centri, kao i škole, kao i parkovi, sve su isti objekti, sve iste priče, a kako ko gleda na te priče, ehh to je već druga priča...ali za to sada nemamo vremena....
