Renesansno doba………….(4)

I tako, ratovalo je vreme svoju bitku, i po običaju pobeđivalo, dok sam se ja spremao za fakultet. Kao i mnogo drugih zivotnih stvari, fakulteti u Amrici su drugačiji nego kod nas. Sistem je veoma jednostavan i covek nekada dobije osećaj da se vratio u srednju školu. Možda ne baš u našu srednu školu gde se u učionici popije litra rakije za nečiji rođjendan, ili gde je se školske uniforme zamene pidzamama.
Moj raspored časova je izabran uz pomoć “fakultetske savetnice“, koja je bila zena srednjih godina kiselog osmeha,oštrih obrva, i jednostavnog glasa koja nije razumela potrebe evposke izbeglice. Njen posao je bio da “zaposli“ jos jednog učenika i da preživi još jedan dan a poslu i shvati to kao uspeh. Zbog moga slabog znanja engleskog, uprkos stotinama prevodilačkih sati moje drage fabrike, primoran sam da uzmem dva časa engleskog jezika koji je namenjen strancima. Pored toga demokratski smo izglasali da treći cas bude matematika, na moje opšte zadovoljstvo. Posle dugog zasedanja od koga bi i američki kongres odustao, došli smo do odluke da četrvti i posledni čas bude psihologija. Meni je to tada sve izgledalo kao dobra odluka, a u dubini srca sam želeo da izađem iz kancelarije moje “savetnice“ jer sam i sam počeo da kiselim kao kupus od njenog istreniranog osmeha. U svakom slučaju, sve ima svoj kraj, pa tako i moje mukotrpno savetovanje, i napokon sam postao “student“.
Za mene, prvi skolski, ili fakultetski dani bili su veoma interesantni, a pogotovo čas psihologije. Inače, psihologija je tema koja mene interesuje, ali kada sam kupio udzbenik, koji je koštao 100 dolara, i sadržavao oko 1200 stranica, doživeo sam malu dozu zabrinutosti. Odmah posle prvo časa psihologije, kao i svaki dobar i požrvovani student, počeo sam da čitam tu ogromnu knjigu na engleskom jeziku. Pošto sam prevodio svaku reč koju nisam znao, i pokušavajući da razumem svaku rečenicu, trebalo mi je oko 5 sati da pročitam 15 sranica, što je bilo samo trećina prve lekcije. Matematika je ipak bila moja prava struka i veoma brzo sam izračunao da će mi treba da učim ovim tempom 240 puta po 5 sati da bih prešao čitavu knjigu. Promenio sam strategiju i počeo da preskačem pojedine rečenice, i čitam između redova, što je mnogo ubrzalo moje školovanje i čitav pogled na svet a potovo novinske agencije.
Na časovima engleskog je bila sasvim druga priča. Svi učenici su bili stranci sa jednom namerom – da nauče engleski. Tu se čovek oseća kao kod kuće, iako su si ti ljudi bili sa raznih strana sveta. Interesantno kako osoba iz Laosa, ili Brazila deluje mnogo bliža nego bilo koji Amerikanac. Svi ti časovi engleskog jezika, iako smo naučili par novih reči, koje nikada nisma ni koristio, pomogli su da se čovek opusti, dobije samopouzdanje i navikne na novi način školovanja.
Semestri su padali kao prezrele jabuke i ja sam polako tražio istinu. I tako dok čovek upada u strašnu mašinu kapitalizma, ponekad, i samo ponekad, setim se tih toplih mitrovačkih kiša, gde čovek više ne zna da li je to pozitivna ili negativna sloboda, ali zna da je sreća. “Da nisi slobodan, bio bi pas, ptica ili nešto drugo, ali obzirom na to da imaš negativnu slobodu“ kaže tačno moj dobar drug i filozof, pa nastavlja : “ti si umno biće i član univerzalne zajednice inteligentnig bića i to vazi za sve ljude i umna bića“. Možemo da biramo, i to je važno, ali odakle dolazi dar biranja, možda je još vaznije.
I šta je onda istina, i ko podržava istinu ovih dana. Je li istina jedna, ili ih ima više. I da li postoje istine ? Rešavajući kompleksne jednačine termodinamike, imao sam osjećaj da sva pitanja traže jedna odgovor…..Zato je veoma jasno i ohrabrujuće kada neko napiše :“uglavnom se vozim do sledeće stanice, pa onda vidim de sam stigao….tako je lakše, nema nadanja, nema planova, a onda kad tako postaviš stvari, nema razočarenja, ni loših procena, pogledam svako jutro gdje sam…..ustanem i tjeram dalje“. I zar nam treba vise istina ? Mnostvo istina dovodi do glavobolje.
I kako čovek da zaboravi istinu, sećajući se prvih dana škole u Sremskoj Mitrovici gdje sam bio prijatelj a ne stranac zahvaljujući dobrim dušama mojih prijatelja. Vreme bije svoju bitku, kao što smo zaključili na početku ovih bilješki, ali srce ima svoj raspored, bezvremenski.
Kažu mudri da čovek nije sam nikada, pa se setih jedne priče o usamljenosti, šta je zaključak, vi prosudite sami.

Pripovjetka njoj

Dio I

Bila je, i jos uvijek jeste brzih misli i trapavog pogleda. Tako joj je tekao i današnji dan – iščekivajući nesto.
Kažu planinski pastiri da se promjene ne traze, one same dođu, otuda njima ta iskrena pasivnost. Čekanje kao sloboda, ili čekanje kao kazna, pitala se ona po ko zna koji put, dok je jutro osvanulo kao i svako drugo jutro, gluho od tuđih disanja i samo uobičajene slike njenih misli. Jedina stvar što je updala u oči je bio čudan vjetar, ulazeći nemilosrdno kroz otvoren prozor. Ona nije primjetila vjetar, taj novi vjetar, pokušavajući i dalje da sklopi iskidane slike svojih nesvjesno nametnutih misli. Vjetar je listao stranice nekog časopisa kao da traži nešto posebno, neki znak ili dokaz, ponekad vraćajući se na početak i tako ponovo.
Ona je imala slobodan dan.
Iznova sklapajući, već pomenute misaone slike, razigravala je svoju rutinu tražeći odgovor. Kao i uvježbani glumac koji ponavlja svoj dio drame, i dalje pokušavajuci da doda neki novi smisao riječima, ona je i dalje tražila odgovor ili ipravdanje za čekanje. Razmisljala je: ''Jeli to Božija volja da čekam ili pasivnost pastira koji i ne postavljaju pitanje čekanja? I kako prestati čekati''? Sjetila se par slučajeva u životu kada je prestala čekati, bar za trenutak, i doživjela neku novu slobodu, kao što oslobođena ptica – koja je čitav život bila u kavezu – osjeti slobodu a ne zna šta da radi sa tom slobodom. Ona je bila svjesna da je to lažna sloboda, iako bez objašnjenja, jednostavno – znala je.
Njoj nikada nisu trebali dokazi u životu, uvjiek je mirno vjerovala svojim osjecanjima, i do sada nije iskreno sumnjala u svoje odluke. Klasična tvrdoglavost, kao što su neki ljudi bliski njoj govorili, ili ne - njoj nije imalo značenja. Poslije par mnogo-ponovljenih misaonih slika, opet se upitala: '' Zašto da sumnjam danas u svoju odluku čekanja''.
Dobro je znala osjećaj sreće koji je prouzrokovan ''čekanjem''. To joj je bilo veoma blisko – to joj je bio dovoljan odgovor. ''Ali zašto pitanja sada, prokleti vjetar'', promrljala je tiho primjetivši novi vjetar i dalje pokušavajući da prelista nazainteresovani časopis.
Jedno od najstarijih pitanja je pitanje predestinacije. Kako kažu skeptici: '' ako sam otisao na internet to je moja slobodna volja – znači nema sudbine. Ako sudbina postoji, zašto bih se trudio da odem na interenet kad je već zapisano šta će da bude – znači moja volja ne postoji''. Tako i naša draga junakinja ''slobodnom voljom'' lebdi između dva argumenta, ne znajući da postoji treći odgovor.
Čak se i odluke kod nekih ljudi ne zavšavaju istim ishodom. Za velike promjene u kratkom periodu potrebna je velika hrabrost i dobra doza sebičnosti, dok je za velike promjene u toku dugog vremena potrebna dobrovoljna požrtvovanost i vrijeme kao i što samo ime kaže. Šta je bolje ili iskrenije zavisi od osobe, ili u slučaju naše priče od istorije, jer i sadašnja istorija je nekada bila sadašnjost.
Vrijeme je za nju bilo različito od vremena običnih ljudi, ona ima ali ne daje vrijeme, ona misli ali ne objasnjava vrijeme, što je često slučaj u ovakvim trenutcima. Nekada, samo nekada kada se nađe pored nekoga muškarca, ona je u stanju da čuje tišinu, da zamisli njegovu ruku preko svoga lica, ne znajući zašto baš taj muškarac. Opet nekada, blizina njega očajnički stvara stanje sigurnosti, i samo da za momenat ne mora da misli, da odlučuje, da se opusti i samo da kaže: ''Vjerujem ti, uzmi me - tvoja sam''. Zato i nije čudno što ona čeka i vjeruje u čekanje.
Ponovo je zaboravila za vjetar, iako je samo par trenutaka prije tražila odgovor u tom nesvakidašnjem vjetru, njene misli su odlutale na isprekidane slike po ko zna koji put tog jutra. Sloboda ili ne – ona je to željela, da ih prelista ponovo, te iste slike koje nemaju prirodan redosljed.
I gdje je odgovor? To su i ptice prestale da cvrkuću na grani, ili ih mi ne čujemo više.
I kao sto misli putuju brže od pisanja ruke, tako i ova priča traži objašnjenja, koja ne stižu na vrijeme.



P.S. hvala dragim prijateljima na inspiraciji..............