Dok ovo pišem, već sam prešao iz sadašnjosti u budućnost, a to nisam ni primetio. A gde je granica, između ta dva ocećaja, to ne možemo ni da osetimo, niti da objasnimo. U svakom slučaju, zašto mi ljudi moramo da objasnimo sve – neke stvari bolje je da ostanu neobjašnjene.
Prelazeći iz jednog vremenskog prostora u drugi, i razmišljajući kako to utiče na ljudska ponašanja, setim se mojih prvih američkih dana, u oblačnom Ohaju, gde je svaka zraka sunca poklon, i gde većina ljudskih sudbina ostaje nezapisana. Ljudima treba svetlost da održi pamćenje, i podseti ih na proslost. Boje u Ohaju, ali i u čitavoj Americi ne postoje. I na nesreću tamošnjih stanovnika, sve je prikazano u nijansama crne i bele boje. Tako i ptice vise nisu sposobne da se šepure sa svojim šarenim perjem, koje obično nalazimo u ostatku sveta, nego se zadovoljavaju sivim i tužnim nijansama. Njihovi rođaci po Evropi ismevaju daltonističku prirodu svojih bližnjih. Čitavo to nesrećno sivilo nije izmišljeno samo u Ohaju, ta interesatna pojava je proširena po čitavoj Americi, gde su i ljudi i pernate životinje primorane da gledaju u svet iz crno-bele perspective. Ta čudnovata pojava se polako širi i u Evropu i druge delove sveta, iako tamo boje i dalje postoje, mada u sve manjoj količini. Nestanak boja je i dalje diskutovana u naučnim krugovima širom sveta.
I tako, dok sam još uvek bio u stanju da vidim prirodne bolje, navikavao sam se na američki život, bez posebnog razmišljanja. Prvih par meseci živeli smo u veoma lošem naselju, gdje se uglavnom prodavala droga i gde su ljudi čudnovatog karaktera okupirali ispucale ulice grada Akrona. Međutim, nama to nije smetalo, niti smo bili svesni šta se desava oko nas. Mi smo sretni i nasmejani hodali ulicama, praćeni iznenađenim pogledima lokalnog stanovništva, koje je uglavnom bilo crne kože. U Americi inače, sve je separatisano na boju kože, pa tako i naša četvrt, samo sto smo mi bili u “pogrešnom” delu grada. Sa ono malo engleskog što smo znali, uvek prijateljski kažemo “hello, how do you do?” našim problematičnim komšijama i nastavimo našu popodnevnu šetnju kroz puste delove grada, gde niko inače ne hoda ako ne mora. Svakih par dana, policija uhapsi par naših dragih komšija, a mi se nadamo da će se vratiti brzo, jer biti u zatvoru ne može biti dobro. Njihove sudbine su nama bile strane i abstraktne, mada bi se moglo naći malo abstraktnosti i u našim sudbina.
Prolazili su dani i meseci, provukla se i koja godina, a moje boje su polako nestajale. Gde one odlaze, ko ih odnese, ja sada ne znam, ali sam siguran da ni najbolji očni doctor ne bi bio u stanju da popravi moj vid. Sve se pretvaralo u crno-beli ambient, i tako sam postajao dio Amerike, kao i većina imigranata koji polako ali sigurno menjaju obojeni pogled za jednostavniju budućnost. Već kada sam bio na fakultetu, počeo sam da osećam drugačiji pristup prema ljudima koji su izgledali kao moje bivše komšije. U to doba, kao i svaka druga osoba svetle kože, preselio sam se u drugi kraj grada, gde policija ne hapsi ljude na regularnoj osnivi, i gde trava raste po programu i rasporedu koji je već isplaniran unapred. Sada, gledajući stvari sa malo više mudrosti, ja taj preokret nisam ni primetio. Samo znam da su ulice, kao ona u kojoj sam proveo prvih par meseci američkog zivota, postale strašne i opasne. Naučio sam da se plašim.
I sve bi to bilo novo da se misli nisu same prizvale. Sada, zaražen bezbojnom bolesti, setim se dobojskih dana, i osnovne škole, kada je život bio spor, a vreme se moglo pratiti časovnikom. Ponekad, kada ljudska agresija ispuni mladalačku dušu, par učenika, koji su verovali u svoj povlašten status, povremeno bi izašli ispred škole u potrazi za “manje vrednim” ljudima. Inače, naša skola je bila pored staze, gde su učenici iz okolnih sela prolazili da bi stigli do željezničke stanice. Par tih jakih, gradskih momaka bi izašli i čekali “seljake” u pokušaju da izkažu svoju superiornost nad njima. A ostali, večite kukavice, bi gledali sa strane, nadajući se planiranom spektaklu. Srce im je ubrzano lupalo, dok su nesrećni prolaznici dobijali batine od nadmoćnih mangupa. Oni su sa dozom sladosti, sa sigurne daljine, pratili nejednake bitke i često pokazivali pravac ako bi neki slučajni prolaznik vešto umakao. Bila je to ofanziva za njihovo uživanje u kojoj oni nisu učestvovali. Samo ponekad, kada neki trvđi orah uzrati udarac, čuo bi se poneki glas odobravanja iz omađijane publike. i samo onda bi se školska torba čvrsto stisla uz njihove grudi, potencijalno isčekujući drugačiji ishod dodađaja. Smeh, izmešan sa strahom, mogao se videti na većini lica , dok su se njihove oči sušile, jer nije bilo vremena ni za treptaj oka. Sve je ovo izgledalo novo i nestvarno za njih.
Mi, ali i ostali naučnici, nismo sigurni da su ptice izgubile osećaj za boje, ni kada se to desilo. Neki čak nagađaju da one nikada nisu ni videle boje. Po svemu sudeći, i primećujući da su neke ptice i dalje u bojama, možemo da predpostavimo, da se to desilo polako i neprimetno. I dan danas, milioni dolara se troše na istraživanje ovog fenomena, nadajući se da ćemo jednom, mi pametni ljudi, naći odgovor na to teško pitanje. Ptice, po svemu sudeći, i nisu posebno zainteresovane za ovo naučno polje. I dalje jedu semenke, kao u staro doba. Ali ljudima, koji sve više i više vide kroz crno-belu prizmu, stvari i nisu tako jednostavne. Mi nismo znali, ali smo naučili da mrzimo i da ne volimo, i po novim naučnim ispitivanjima (ovo su oni isti naučnici koji se bave i pticama) veoma nam dobro ide. I dalje traje debata, da li smo mi to naučili ili smo uvek znali, samo to nismo dobro odrađivali. Bilo koji odgovor da je tačan, sad smo šampioni. Ponovo se gubimo u pitanju sadašnjosti i budućosti, i trazenju odgovora gde je linija koja spaja ta dva sveta. Sadašnjost je kontrollisana budućnost, i nekontrolisana prošlost, kažu mudri, tako da i dalje imamo slobodnu volju. Blago nama!
Gde da tražimo leka, i gde životne boje postoje netaknute? To i sam tražim. Za mene, crno-belo doba je završeno. Boje polako vraćaju. I kao što planinski potok lomi stene, polako ali bez zastoja, i kao što list polako raste ne razmišljajući o sadašnjosti i budućnosti, tako i kod mene: bela i crna se mešaju i proizvode nove boje. Neke od njih nikada pre nisam ni video, ali su lepe…te nove boje…verujte mi na reč. Pitate se kako crna I bela mogu da proizvedu nove boje? Mogu! To vam je kontrolisana budućnost.
Za ostale ne znam, ali se nadam da će i ptice da progledaju u bojama uskoro. Čuvajte se drage ptice, i ne očajavajte … Mislim na vas.
