Čekao sam pošiljku koja mi mnogo znači. Kao da ta pošiljka donosi neku novu sreću, nešto novo i nepoznato. U svom novom prebivalištu živeo sam u apartmanu broj 303, i svaki dan bih nestrpljivo pogledao poštanske nalepnice na glavnim vratima, gde su poštari ostavljali poruke o pošiljkama koje su dostavljene toga dana. Vraćajući se sa posla svaki dan, sa velikim nestrpljenjem, trazio sam broj 303 na glavnim vratima. I tako iz dana u dan – čekam i nadam se. Nekada, ali samo nekada, pomislim da čekam moju sreću, tu sreću koja će da smiri moju nemirnu dušu i poravna izrovane brežuljke moje lične slobode.
Vozio sam se kući, i bio je jedan od onih dana koji ostaju u našoj glavi kao apstraktni crtež sa brzim linijama malog komada uglja, gdje i otisci prstiju ostaju vidljivi. Kiša je padala kao se se da žuri negdje, a ja sam kao i svaki predhodni dan žurio kući da bacim pogled na glavna vrata. Nije trebalo mnogo vremena, a već sam uvežbanim hitrim pokretima doskočio do famoznih glavnih vrata primetivši par novih poštarskih nalepnica. Brzinom jastreba pogledao sam brojeve stanova i jedan broj je pogodio moju moždanu ćaliju, gde su se i oči ubrzo fokusirale. Na moju nesreću, pročitao sam broj 304. Još uzbuđen od čitave situacije, i neshvatajući šta se dešava rekoh sebi – ZAMALO.
Moji dani u malom gradiću Decatur-u tekli su kao potok koji se ne utapa u reku ili more, nego traži uvek nova kukuruzna polja sa malim strminama, i dalekom preglednošću.
I šta je ljudska nemoć, kada radimo sve što najbolje možemo a rezultati ne pokazuju naša očekivanja. Igrom slučaja i sudbine, jedan od tih nemoćnih ljudi je bio i moj menadzer u kompaniji. To je bio čovek dečije duše, praznog izgleda - neki bi rekli da se ne sećaju ni kako izgleda posle par sastanaka sa tom nesretnom osobom. Hodao je pognute glave, kao da uvek žali za nekim, mada smo mi znala da su to bile njegove misli koje su otežale njegovu glavu. Iako tek u svojim četrdesetim, izgledao je mnogo stariji, zahvaljujući njegovom izmučenom licu, i nezgrapnim pokretima. Kao i što pomenuh prije, nikada nisam primetio ljudsku nemoć tako izrazitu kao sa tom blagom, ali i nesposobnom osobom. Čovek ne želi, ali mora da se upita kako je on proveo svoj život, a gde su odgovori, to ne treba da zna.
O slobodi čoveka, ili njegovim umu nekada i netreba raspravljati, ali o istinskoj dobroti vredi dati par reči. Tako i naš nesretni subjekt ispoljava tu istinsku dobrotu, koja se retko nalazi ne samo širom korporacija Amerike, gde njegove ličnosti uglavnom prebivaju, nego i u idiličnim selima naše prlošlosti. Veoma je teško oceniti, ili rasuđivati o dobroti o kojoj mnogi nisu u stanju ni da osete, a pogotovo naš junak koji možda nije bio ni svestan svoje sitacija. Pokušavao je on svim silama da učina sve što treba, ali svaki put je to prouzrokovalo nove probleme, i pokazivala na nove greške. Toliko dobre volje a loših rezultata čovek ne sreće svakodnevno. Neko može da pomisli da je kazna za njega da donosi odluke, a čija je kazna, to mi ne znamo.
Razmatrajuću čitav ljudski život dolazimo do zaključka da jedino deca imaju istinsku slobodu, a mi kao već stasale individue težimo za tom istom slobodom koju smo imali kao deca. Tražimo tu slobodu, i zahtevamo da je to svesna sloboda, i ništa manje od toga ne prihvatamo. Tako i on, već dragi nam junak, zahteva rezultate njegove dobrote, a život oko njega piše svoju pripovetku i nalazi uvek nove odgovore. Vazduh ima drugačiju težinu oko njega, a ko ima volje da nosi tuđu težinu – blago njemu.
I pucaju mladalački ideali na četvrine kao matematički razlomci okovani u ledu, a mi to sve gledamo u toplim rukavicama. Kao i slonovi, uvek se vraćamo na isti izvor, i pitamo: ''Možda je i naša sreća kao i moja pošiljka zamalo došla, a mozda nisam ni trebao da čekam tu pošiljku''. A šta je odgovor, ne znam, a vi prosudite sami.
Pripovjetka o njoj
Dio III
Bila je, i jos uvijek jeste brzih misli i trapavog pogleda. Tako joj je tekao i današnji dan – iščekivajući nesto.
Otvorila je, nadajući, se prozor, ali vjetra više nije bilo.
Praznina kao blaga tišina pokrila je sobu naše junakinje, a ona, nije marila za tišinu.
Kraj Trećeg Dijela
No comments:
Post a Comment