Život je tekao neodređno, a ja sam brojao moje dane u Decatur-u. Kada sam stigao do 500, nešto se u meni promenilo, kao da sam se probudio iz nekog sna i shvatio da mi nešto nedostaje. Ja tada nisam znao šta mi je u stvari nedostajalo, kao što i sada ne znam, ali sam bio siguran da je vreme da se krene nedge drugo. Moje karakteristike i ne-francuski gradić Dacatur jednostavno nisu imali budućnost skupa, tako da sam veoma brzo počeo da planiram izlaznu strategiju. Moj tadašnji život se sveo na izlazke, posao koji nije bio posebno interesantan, i gledanje televizora, jer taj grad nije mogao da pruži više, jednostavno nije bio u stanju. Ja možda nisam primetio ništa više u tom gradu, ali svejedno, rezultat je bio isti, i nije niko kriv.
Ubrzo sam imao sastanak sa svojim menadzerom, i vrlo jasno sam objasnio da planiram da idem. Igrom slučaja i neobjašnjivom srećom, moj menadzer mi je ubrzo javio da postoji opcija da dobijem posao pored Čikaga.
- Čikago??? – pitao sam iznenađeno.
- Čikago – odgovorio je on pokazujući da on zna nešto što ja ne znam.
- Čikago??? – pitao sam ja opet, iako mi ni danas nije jasno zasto sam ponovio pitanje.
- Čikago – odgovorio je on ponovo, razmišljajući jesam li ja gluv ili lud.
- Pa kako to da imamo lokaciju u Čikagu? – shvatio sam da moram da promenim pitanje – Ja sam pregledao sve lokacije i nisam primetio da naša kompanija ima kancelariju u Čikagu.
- Nisam siguran o čemu se radi, ali izgleda da su zainteresovani za tebe – odgovrio je roditeljski moj menadzer.
- Čikago??? – pomislio sam u sebi, ali nisam pitao ponovo.
Mnogo kasnije sam shvatio zašto su bili zainteresovani za mene, a tačan odgovor je bio da nisu imali izbora jer niko drugi ne želi da se preseli u urbani dio gde su cene dva puta veće a plata skro ista. Ja to tada nisam znao, i nije mi bilo važno, jedino što je mene interesovalo jeste da dobijem taj posao. Več posle par dana, posetio sam moj budući posao gde sam obavio par razgovora sa vodećim ljudima. Veoma lako i ležerno objasnio sam sebe kao požrtvovanog radnika koji je speman svim silama da nauči i obavlja posao kako to samo priliči naboljim inžinjerima. Inače razgovori za dobijanje poslova su problematični u tom smislu jer čover mora da hvali samog sebe, i da priča bajke gde je on glavna uloga. Sećam se mojih prvih intervjua, još kao student, kada sam bio nesiguran i skroman po tom pitanju, ali već posle par razgovora i dobrih saveta, postigao sam nivo samohvalnosti gde ni sam sebe nisam mogao da uhvalim u laži. Jedan od glavnih aduta koje sam imao bio je to da engleski nije bio moj maternji jezik. Priča bi uglavnom išla otprilike ovako – Ja kada sam došao u ovaj novi svet, Ameriku, nisam znao engleski, ali velikim trudom i lavovskom borbom ja sam učio i upijao znanje na svakom koraku. To nije bilo baš tačno, ali to sada nije ni bitno. Svako želi da čuje kako je neko spreman da se navikne na novi posao gde je prilagođavanje pola pobede. Ja inače nisam nikada posebno učio engleski jezik, niti sam se trudio '' da upijem znanje na svakom koraku'', ja sam samo čekao i znanje engleskog je došlo samo od sebe. Nema tu nikakve mudrosti.
Posle dobro obavljene posete, vratio sam se u svoj, tada već tužni Decatur, i sve što je preostalo bilo je da čekam odgovor. Kao i što ste već predpostavili, dragi čitači mojih bilješki, odgovor je bio pozitivan i novo poglavlje u mom životu polako je uzimalo maha.
Verujem, svako u svome životu ima periode kada se promeni, nekada smo toga svesni, a nekada nismo. Nekada to tek razumemo posle, kada je promena uradila svoje, a nekada se ne okrećemo da vidimo i razumemo te promene zbog mnogo različitih razloga. Moj buduću život će biti jedna od tih promena, mada ja to naravno tada nisam znao. I nisu to velike promene, okom vidljive, to su neke blage i ponekad dosadne promene koje traju dugo, i ne dešavaju se preko noći. Kažu jednom davno mudri da ljudi imaju jedan cilj, a to je da ..., pa tako i te naše promene idu prema tom cilju.
Neki ljudi prelaze kroz brze i vidljive promene gde se sve menja preko noći, dok kod drugih to traje duže i sporije. Mnogo puta, kratke promene ne urode plodom, i čovek brzo shvati da nije dobio očekujuće nagrade. Te nagle i često hirovite promene služe kao beg od realnosti, gde čovek uzaludno pokušava nešto novo, nešto što zna da je dobro, ali kao što to uvek biva - nespremnost pobeđuje hirove, i čovek se nažalost vraća na početak.
Ja sam bio pripadnik druge vrste, gde čovek sazreva polako kao kada zeleni paradajz ostavljen na suncu polako postaje crven, i menja boju, a to nismo u stanju da primetimo. Naravno, život paradajza je na drugačijoj skali od naše, ali poenta je ista, nije se samo boja promenila, nego i unutrašnjost paradajza. Moja prva velika ''paradajz promena'' desila se u Sremskoj Mitrovici, o kojoj ja veoma rado pišem, zahvaljujući dobrim ljudima koji su bili oko mene u tom periodu. Čak sam tu i doživio moju prvu skromnu literarnu inspiraciju.
Posle nekih mesec dana, selidba je završena, a ja, ponovo novajlija i dalje pravim katastrofalne greške u engleskom jeziku, jer mi jezici nisu nikada ležali kao matematika. Uvek sam se rado vraćao kao posetilac na zabave i pecaroška skupljanja u Decatur, dok je moje novo prebivalište postajalo sve poznatije. Šta sam tražio, i šta sad tražim, pored dobrog znanja engleske gramatike, ja još uvek ne znam, ali i dalje sebe ponekad pitam: ''Čikago??? ''.
No comments:
Post a Comment