Jednostavno doba………….(7)

Misli lete kao da neveruju gravitaciji, uvek novi pravac, uvek novi ugao. I uglavnom lete nazad – prema prošlosti, kada se umore od budućnosti. Tako i ja, kopam po svojoj skromnoj prošlosti od ilovače sa belim rukavicama, a još nisam ni rukave dobro zasukao. Mozda treba da se vratim na kopanje tuđih prošlosti, nekako mi dođe lakše, jednostavnije, sve je na površini i sve je lakše vidljivo. I što više čaprkam, sve više vidim, ali sve je veća površina, tako da matematički govoreći – sve manje znam.
Zemlja se natapala istom kišom po ko zna koji put, a moji dani u malom gradiću Decatur-u stapali su se u jednu sliku, bez krivih linija, i bez novih boja. Sve je teklo onako kako je teklo i jučer. Društveni život je bio zavidnom nivou, svaki vikend novo izlaženje, svaki dan posle vikenda, stari mamurluk i neispavanost. Biti stranac sa ruskim akcentom u gradu, gde većina stanovništva nikada nije ni bila izvan tog grada, a da ne pričam o drugim državama, i nije bilo toliko loše. To je bio jedan od mojih aduta pričajući evropske priče devojkama Decatur-a, o slobodi Evrope, i dugim godišnjim odmorima. Čak smo i svi počeli da nazdravljamo sa ''Živeli'', i govorili smo jedno drugima ''Zdravo''.
Na poslu, svi mi mladi novopočeni brojevi naše korporacije gledali smo naše menadzere i planirali kako da dođemo do njihove kancelarije. Svi smo učili i gradili potrebne veštine da i i mi, jedan dan sednemo u te lepe i velike kancelarije, a ne da radimo u kockama od kartona gdje covek ne može ni da dremne posle ručka. Na stotine, nas, čitava vojska novopridošlih i novopečenih korporacijskih intelektualaca gledamo u ekrane kompjutera, i sastajemo se po svakodnevnim sastancima. Često se prošetamo po kancelarijama, odmerimo neku novu devojku koja je tek počela da radi tu, ili prozborimo o nekom novom traču gde neki glavni junak naše kompanije ide na neku novu poziciju. I ko više zna ljudi i ko ima više besmislenih informacija, taj je vredniji u našim očima.
Naravno, bilo je tu i dosta lepih događaja u čitavoj toj prepakovanoj sitaciji. Bilo je tu par nas koji smo i dalje ostali nepobedivi buntovnici u duši, uvak tražeći novi smisao u svemu tome. Svakog petka, jedna od obaveza je bilo da se svrati u lokalni kafić, koji je igrom slučaja baš lociran nekih 500 metara od naše zgrade. Tu smo se mi skupljali, lokalna inteligencija, i pričali o pecanju, i sezoni lova (inace tamo svi love i pecaju), ili opet o toj novoj devojki koja je tek počela da radi taj ponedeljak. Taj kafić je bi veoma prostran, sa nekih 10-15 bilijarskih stolova u sredini, i prilično velikim prostorom oko bara gde se mi uglavnom smestimo. Spojimo sedam ili osam stolova zajedno pa besedimo. Pijemo jeftino američko pivo koje se uglavnom naručuje u velikim kriglama, pušimo cigaru za cigarom i planiramo veče. Tu nije bilo prozora, tako da se čoveku nekada čini kao da sedi u nekoj mračnoj kocki koje je vreme već odavno prestalo da posećuje. To je bio samo početak večeri, za one koji prežive u stabilnom stanju naravno. Bilo je i takvih kojima je ovo bilo sve sto će doživeti i sećati se te večeri. Oni će se samo probuditi u svojim kućama ili na svojm stepenicama sledećeg jutra, i bez sećanja pogledati oko sebe kao da su tu prvi put dok ponavljaju iste reči po ko zna koji put: ''Hmmm''. Ni češanje po glavi ni jak doručak neće biti dovoljno da se vrati znanje prošlog dana. Samo šaljiv razgovor u ponedeljak za vreme ručka može da objasni misteriozne događaje prohujalog vikenda. Ja sam inače opstajao duže, za mene par dobrih razgovora uz koju čašu piva nije bilo dovoljno a dugo čekani petak. Već posle par sati pripreme, nastavljali smo pohod na sve četiri kafica koja su se nalazila u centru Decatura.
Bilo je to trošno, ali i vredno vreme moga života. Još jedan dokaz koji pokazuje da su ljudi mnogo prirodniji i mnogo bolji što su jednostavniji. Od starih veterana naše struke do mladih poletaraca sa neopeglanim košuljama, svi su to uglavnom bili pitomi i dobroćudni ljudi, bez velikih bespotrebnih emocija i šarenih objašnjavanja. Za njihovo dobro, taj virus duševne globalizacije nije zarazio sve te ljude, kod njih je i dalje ostalo nešto o sto mi svi imamo ali i dalje sanjamo o tome.
Jedan od tih dobrodušnih veterana koji je radi sa nama pravio je godišnji piknik na njegovom jezeru gde se skupe odabrani ljudi i provedu čitav dan i noć pecajući. Ja sam bi privilegovan da budem pozvan svake godine na ovaj vrlo prost, ali i cenjen događaj. Sistem je bio vrlo jednostavan, svi uzmemo odmor taj dan, inače petak, i pojavimo se na toj livadi, u sredini kukuruznih polja, pored jezera koje i nije bilo nešto posebno, nekih 300-400 metara u dužinu i 100 metara širine. Svi ponesemo vreće za spavanje, veliku količinu piva, ko ima štapove za pecanje i to je to. Iako sam pecao kao mali svakodnevno na kristalno čistoj reci Krivaji kao mali, ovo je sve za mene bilo novo iskustvo, a pogotovo da ribu koju upecamo nemozemo ni da jedemo jer su sva jezera zagađena od hemikalija koje se koriste za uzgajanje genetski modifovanog kukuruza. Do ribe nam nije ni bilo, jer je jedna osoba uvek stražarila pored roštilja gde se hrana pravila bez prekida. Bili su to lepi trenutci, svako peca, priča svoje događaje, pije se pivo, i naravno za kraj rakija od šljive. To je bi jedan od mojih poklona čitavom događaju, što je već postalo i tradicija posle par godina. Kada noć padne, tamnija od kafica u koji odlazimo petkom, tada sednemo oko velike svetle vatre u koju svi gledamo zbog ko zna koje razloga, onda šljiva krene uokolo, od ruke do ruke. Svi novi članovi ovog privremenog pecaroškog kluba su primorani pa probaju barem jednom to cudnovato piće sa brdovitog Balkan, dok ostali, već upoznati sa snagom ovog ploda od šljive, popiju gutljaj i nastave da gledaju u vatru. Ponekad, prospemo malo po vatri da vidimo opet novi bljesak, što je uglavnom propraćeno novom šalom objašnjavajući kako je ovo ipak čisti alkohol ili tako nešto. Što pivo nije moglo da uspava, šljiva pošamara veoma brzo, onda reči gube na brzini, a snaga zapažanja dramtično pada. I dok vatra polako gubi bitku sa nadmoćnom noći, a mi umorni pecaroši, odlazimo u šatore, zavlačimo se u vreće za spavanje, kao nekada u Zaječaru, i polako se rastajemo sa današnjicom.
Ujutro, izlazimo iz šatora kao vjeverice kroz prozore u prosloj priči, a neupecane ribe se zadovoljno smeškaju na našu nesposobnost što nama i ne znači mnogo. Te ribe su kao neki nepobedivi buntovnici u duši, a mi njih i ne primećujemo. Već posle doručka, svako kupi svoje stvari, i lagano krećemo u stvarnost. Do godine.
Ponekad i skinem te bele rukavice i zavrnem rukave pa kopam. I setim se prvih dana kada čovek krene iz pocetka, od nule, i shvatim da smo uvek na pocetku i na nekoj imaginarnoj nuli. Izgleda kao da se ta nula pomera sa nama, uvek nas prati, i nikako da se pomerimo od nje. A da nema nule, gde bi onda išli i po čemu bi onda kopali? Ipak, gledajući svoju sliku bez šarenih boja i bez krivih linija, znam da se pomeram i da rastem, i da novih početaka nema, sve su to nove nule, a koliko je vredna jedna nula – nulta je to vrednost.
Beži nulo, i čekaj svoj red.