Crno-belo doba………….(2)

Pitanje slobodne volje ili predodređenja nije bilo glavna tema u mojoj glavi kada sam se pojavio u fabrici kočnica sa “Delegatom za Zapošljavanje”. Ja sam bio izgubljen kao malo dete, jer nikada do tada nisam bivstvovo u unutrašnjosti neke fabrike u toku moga maloga života. Sve je bilo nepoznato - buka je bila užasna, čitav prostor je smrdeo na gumu, i sve je bilo prljavo i prašnjavo, što kaže narod – pava fabrika. Bez mnogo teškoća i sa vrlo oskudnim poznavanjem engleskog dobio sam svoj prvi posao. Pošto je tu već radilo dosta ljudi iz bivše Yuge, ja sam čak postao i prevodilac sa svojim krnjavih prevodilačkim znanjem. Ja mislim da bi Gošnje i Bojan bili veoma ponosni na mene.
Početna satnica je bila 5.25 dolara, što je bilo samo pola dolara iznag zakonskog minimalca, ali meni je to tada bilo ogromno. Čovek pocne da razmišlja, radim 40 sati, to ti je preko 200 dolara sedmično…. četiri sedmice puta 200, to ti je preko 800, skoro 900 dolara mesečno. A onda ima i overtajma kako naši kažu (overtime), to je plaćeno 1.5 puta, znači zalomi se neka subota, ili radim 10 sati dnevno………..pa znači ja ti brale zarađujem preko hiljadu dolara mesecno. To je sve izgledalo kao odlično, biće love, samo dok je kičme. Pravio sam brzoplete planove da kupim auto, da uštedim, da kupim svakojake gluposti. Ubrzo naučio da radim na svim mašinama, i ta prašina, i ta buka, i taj gumeni smrad su postali sastavni dio života.
Kao što se sve lepe devojke dele u dve grupe, one koje su svesne da su lepe i one koje nisu toga svesne, tako se i zimski dani dele u dve grupe, na one dane u kojima se mrznu uši, i na one u kojime se ne mrznu. Sudbina je htela da tih prvih mesec dana moga rada budu ti dani u kojima se mrznu uši. Pošto nisam imao auto, najlakše prevozno sredtvo je bio autobus. Svaki dan, po završetku udarničkog radnog dana, onako prašnjav, kretao sam ka autobuskoj stanici, koja je bila udaljena nekih 2 kilometra. Tada se sve menjalo u crno-belu sliku. Snegu je bilo svejedno, jer on svakako spada u crno-belu sliku, ali sve ostalo, sve je postajalo bez boja. I dok čekam autobus, uši se polako več smrazvaju, ljudi oko mene nezvozno cupkaju u mestu, a ja gledam, gledam druge ljude koji prolaze u autima uživajući u bojama sveta. I svaki dan jedna ista misao – jednog dana, kada kupim auto (i naučim da vozim), tako ću i ja, da uživam u bojama, i ne brinem o podelama zimskih dana.
Da li čoveku treba uvek nešto da čeka, ili da se nada, ja sam ne znam, ali kao i u lošem holivudskom filmu, ja sam kupio svoje prvo auto, i postao prividno stećan zbog toga. Da imam sliku, vidjeli bih da je auto “maker Hundaiiiii iz Juzne Koreje”. Kasnije sam primetio da iz auta boje nekada pređu u crno-belu kombinaciju, a šta nam život pokušava da kaže, to je na nama da razumemo………….